Aleksandar Novaković

Nova šansa za Ameriku

Zbignjev Bžežinski: Second Chance: Three Presidents and the Crisis of American Superpower (Druga šansa: Tri predsednika i kriza američke supersile), Basic Books, New York, 2007.

Najnovija knjiga poznatog diplomate, geostratega, političkog sasvetodavca i analitičara Zbignjeva Bžežinskog predstavlja analizu vladavine poslednja tri američka predsednika, kao i predlog za novu politiku SAD. Na preko dvesta stranica, Bžežinski je sa lakoćom i stilom uspeo da sažme petnaestogodišnju posthladnoratovsku istoriju spoljne i unutrašnje politike, kreirane iz kabineta Buša starijeg, Bila Klintona i Buša mlađeg, kao i da ponudi određene preproruke budućem američkom predsedniku. Iako je predmet knjige autor zgodno sažeo formulacijom „jedna super sila, petnaest godina, tri predsednika“, ona je mnogo više od pukog prikaza petnaestogodišnje istorije američke spoljne politike.  To ne treba da nas čudi, jer autor ne nastupa sa pozicija istoričara već kao dobar poznavalac i kreator američke  spoljne politike, ali  i kao neko ko još uvek ima velike ambicije u savetodavnom pogledu. U skladu s tim je i naznačen cilj ove knjige:  „prosvećivanje budućeg američkog predsednika“. Kako  sam  priznaje, u pitanju je najpre subjektivni prikaz a ne naučna studija iz najnovije istorije, te ovu knjigu treba čitati imajući u vidu autorove lične naklonosti i opredeljenja; oni se, da podsetimo, moraju tražiti na demokratskoj strani američkog političkog spektra, a ne na republikanskoj. U analizi poslednjih petnaest godina vladavine triju američkih predsednika, Bzežinski polazi od epohalne situacije raspada blokovskog sveta i novih okolnosti u kojima su se zatekle SAD, kao najjača supersila u svetu. Novo vreme i nova uloga Amerike, koja koincidira sa njenim samoproglašenjem za globalnog lidera,  po autoru je veoma nalik istorijskim primerima samoproglašenja Kraljice Viktorije i Napoleonovim projektom „velike rekonstrukcije Evrope“. Samo što ono de facto nije bilo tako impresivno poput pomenutih istorijskih  događaja ali će, po Bžežinskom biti po svojim budućim posledicama.  

Novo vreme koje je nastupilo s promenom strukture svetskih odnosa ispostavilo je nove zadatke „globalnog liderstva“, koji bi se mogli sažeti u sledeća tri ključna cilja. Prvi se odnosi na potrebu „upravljanja, vođenja i oblikovanja“ odnosa moći, u svetu promenljive geopolitičke ravnoteže i jačanja nacionalističkih aspiracija, radi stvaranja poretka u kome postoji veći oblik saradnje među zemljama. Drugi se odnosi na zaustavljanje i prekid konflikata, prevenciju terorizma i smanjenje naoružanja masovnog uništenja, uz istovremeno promovisanje zajedničke mirotvorne politike, radi smanjivanja konflikata u svetu. Teći se tiče ulaganja napora u smanjene velikih nejednakosti među ljudima, što je u skladu sa onim što Bžežinski naziva novonastajućom „globalnom svešću", kao i stvaranja zajedničkog odgovora povodom najnovijih ekoloških pretnji.  Rešavanje ovih važnih zadataka predstavlja „lakmus papir“ za američko globalno liderstvo. U kojoj meri budući predsednici budu bili u stanju da odgovore na ove izazove, u toj meri će i SAD imati šanse da poboljšaju svoj položaj globalnog lidera i moralnog autoriteta u svetu. Upravo taj cilj –  obnova moralnog autoriteta američke politike, jeste ono što je najvažnije, onaj ispit na kojem su, sa većim ili manjim brojem poena, pala poslednja tri američka predsednika, smatra Bžežinski.

Dve vizije i tri predsednika

Položaj SAD u svetu daleko je ispod renomea jedne globalne sile sa moralnim integritetom. Za to je u velikoj meri zaslužna dominacija dveju konkurentskih vizija, koje su se iskristalisale kao vladajuće političke paradigme tokom devedesetih godina prošlog veka. Jednu predstavlja globalizacija, kao svetski proces čiji izvor motivacije i energije predstavljaju Sjedinjene Države ali koji je „zaista interaktivan i u svakom smislu spontan proces“. Drugu predstavlja vizija neokonzervativizma, izvitoperene verzije klasičnog američkog konzervativizma i manihejske ideologije. I dok je prva vizija po sebi „razdragano optimistička“, druga je zasnovana na manihejskoj predstavi sveta i autor je smatra negativnom političkom pojavom; a ni jedna ni druga vizija nisu bile dovoljne da odgovore na izazove sa kojima se Amerika suočila.  Po Bžežinskom,  odgovor je trebalo da dođe sa druge strane, iz „dublje moralne definicije američke uloge u svetu“,  one koja bi imala u vidu humanitarne zahteve, koja  je trebalo da „izdigne ljudska prava na nivo globalnog prioriteta“, da odgovori masovnim političkim zahtevima i željama. Takva, „prosvećena“ politika  polazila bi od konsenzualnog dogovaranja, a ne od manihejske vizije sveta.

Predsednik Buš stariji bio je,  po autoru, sjajan taktičar i strateg, diplomata i zastupnik tradicionalne američke politike. Čovek takta i uviđavnosti, ali i samostalni kreator politike, on ipak nije bio spreman za ogromnu istorijsku promenu koja se odigravala pred njegovim očima. Međutim, način na koji je „razmontirao“ ostatke „imperije zla“ predstavlja najsvetlije dostignuće njegove politike. Kada je pred očima celog sveta, na ratnom brodu kraj Malte, doživeo da Gorbačov ode sa osmehom na licu i sa potpunom uverenošću da je dosta dobio, a zapravo sve izgubio, Buš stariji zatvorio je jednu važnu stranicu istorije. Bžežinski smatra se ni Ronald Regan (koga u svakoj prilici bespoštedno kritikuje) ne bi bolje poneo u datoj situaciji, te da prave zasluge za propast i dokrajčivanje Sovjetskog Saveza treba pripisati Bušu starijem a ne Reganu. Ipak,  zatvorivši uspešno jednu stranicu istorije on nije uspeo da otvori novu na način na koji su to od njega novo vreme i dešavanja tražili.

Pošto je Buš je bio odličan taktičar bez političke vizije, uspesi njegove politike bili ograničeni i parcijalni. Kada je trebalo dati podršku proamerički i prodemokratski opredeljenim narodima koji su zahtevali nezavisnost od tada već raspadnutog Sovjetskog Saveza, Bušova politika je čvrsto i nepokolebljivo odolevala pritiscima, istrajavajući na stavu izraženom u čuvenom predsednikovom govoru („Chicken Kiev Speech“) pred zaprepašćenim Ukrajincima da „sloboda nije isto što i nezavisnost“,  i da „Amerika neće podržati zahteve za  nezavisnošću onih koji žele da zamene jednu tiraniju lokalnim despotizmom“.  Iako se ovakva strategija može opravdati strahom od moguće nekontrolisane zloupotrebe nuklearnog arsenala novonastalih „despotija“, kao i potrebom očuvanja „čvrstog centra vlasti u Moskvi“, radi suzbijanja nekontrolisanih naiconalizama, u većini slučajeva, poput Ukrajine, taj strah je bio preteran i, dugoročno posmatrano, doneo je SAD više štete nego koristi. 

Ovo je očigledno u slučaju raspada bivše Jugoslavije. Buš je, zahvaljujući svojim savetodavcima, bio potpuno nezainteresovan za ovaj region, smatrajući da do raspada zemlje ipak neće doći. Zaprepašćujući je podatak, koji iznosi Bžežinski, da se u Buš-Skovkroftovim memoarima (Brent Scowcroft savetnik za nacionalnu bezbednost u Bušovoj administraciji), koji se sastoje od 590 stranica, nalaze samo četiri kratka pozivanja na događaje u Jugoslaviji (od kojih nekoliko ne zauzima ni jednu rečenicu) , čiji je epilog sada već dobro poznat.  Zahvaljujući Bušu starijem, politika Sjedinjenih Država postala je „indiferentna spram dešavanja u Jugoslaviji a evropska politika impotenta“, što je sve zajedno imalo pogubne posledice.  Ipak, Bušov najveći neuspeh predstavlja Irak, jer su postojale dobre okolnosti za svrgavanje Sadama Huseina sa vlasti. Neiskorišćeni uspeh u Kuvajtu pretvorio se u ono što Bžežinski zove „prvobitnim grehom Bušove administracije“, a najveća mana njegove politike se sastoji u onome što nije uradio a ne u onome što jeste.

Uz sve neiskorišćene mogućnosti koje su ostale iza politike Buša starijeg, situacija u svetu i politička klima u zemlji bile su kudikamo pogodnije za njegovog naslednika u Beloj kući. Prvu polovinu devedesetih karakteriše period kraja „nuklearnih pretnji“, svest da se svi bezbednosni problemi mogu rešavati samo međunarodnom saradnjom, kao i činjenica da će nastanak veće, jače i nepodeljene Evrope stvoriti moćnog američkog saveznika i partnera u svetskoj politici. Ako se tome doda dobar imidž i popularnost Klintona, njegova mladost,  intelektualizam, vizionarstvo i idealizam prisutan u svakom govoru, kao i energičnost s kojom je pristupao problemima, jasno je da je on svakako predstavljao najveću nadu savremene američke politike. Ali, ne samo američke politike. Klinton je bio oduševljen „nezaustavljivom logikom globalizacije.“ U ovom procesu on je video mogućnost rešavanja mnogih gorućih svetskih problema, jer je smatrao da  ovaj proces, sam po sebi, vodi demokratizaciji sveta. Ovo idealizovano shvatanje globalizacije predstavljalo je glavnu političku mantru novog predsednika. Ono je označilo otvaranje novog poglavlja u svetskoj politici koje je inaugurisano otvaranjem Svetske trgovinske organizacije (STO) 1995. godine. To je predstavljalo glavni korak ka stvaranju globalnog ekonomskog poretka, a u novom duhu nadnacionalne solidarnosti. Prvi veliki uspeh Klintonove politike predstavljao je i ulazak Kine u STO, uz prethodno dodeljivanje ovoj zemlji „najpovoljnijeg trgovinskog statusa“. Ni to nije učinjeno bespogovorno i bez dilema, Kilntonova administracija je „zažmurila“ na problematiku ljudskih prava, zarad kineske integracije.

Po Bžežinskom, važno je istaći to da je Klintona  ipak najviše interesovala unutrašnja politika, za koju je smatrao da predstavalja samo „produžetak spoljne“. Ovu činjenicu potvrđuje i veoma interesantan podatak koji autor iznosi o načinu raspravljanja i odlučivanja o spoljnoj politici u Beloj kući. Izgleda da je nešto od hipi stila ponašanja iz mladosti Bil Klinton preneo i u kabinet za spoljnu politiku. Zapanjujući je  stepen anarhije koji je rukovodio raspravama. Njima se nije pristupalo profesionalno, niti su na njima učestvovali ljudi koji se ozbiljno bave ovom problematikom. Rasprave, kojima je prisustvovao ko god je hteo, tekle su bez ikakvog reda a često i bez smisla i pre su ličile na kafanske razgovore nego na uobičajeni način odlučivanja na najvišem nivou. 

Uspehu vezanom za stvaranje STO treba pridodati i zaslugu za kreiranje organizacije „ingeniozno“ nazvane  „Partnerstva za mir“. Nastala početkom devedesetih godina, ona je bila zgodna zamena delovanje NATO organizacije u regionu zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Klintonovo „prijateljstvo„ sa ruskim predsednikom Jeljcinom rezultovalo je početnim stavom blagonaklonosti Rusije po ovom pitanju. Ekspanzija NATO saveza preko PZM poduprla je i ubrzala stvaranje veće i jače Evropske Unije, što je bilo omogućeno dvosmernom politikom, koja je  podrazumevala jačanje odnosa sa Rusijom, uz istovremeno jačanje NATO saveza. To je, po Bžežinskom, bio najznačajniji a ipak najparadoksalniji konkretni učinak Klintonove politike, jer ovi potezi inicijalno nisu bili prioriteti njegove politike. Zasluge za ovaj uspeh treba pripisati i novom državnom sekretaru Madlen Olbrajt, „dobro povezanoj“ osobi, „protežeu“ prve dame i osobi veoma zainteresovanoj za ekspanziju NATO saveza, koja je unela mnogo energije u ovaj projekat i kome je obezbedila raison d'être. Uz ove uspehe išli su i neuspesi u Somaliji i Ruandi, nezadovoljavajuće rešavanje finansijske krize u Aziji, nepotpisivanje Kjoto sporazuma od strane Sjedinjenih Država (uz svo zaklinjanje američkog predsednika u važnost ekologije i jačanje „ekološke svesti“).

Povodom rešavanja izraelsko-palestinskog sukoba, po Bžežinskom, Klintonova administracija je imala mnogo dobrih ideja i strategija za rešavanje ovog konflikta, ali i veliki broj nepovoljnih okolnosti (poput ubistva izraelskog premijera i ratnog heroja Jicaka Rabina) koje jednostavno nisu išle na ruku američkom predsedniku i njegovoj administraciji. Klinton je u više navrata pokušavao da povoljno utiče na rešavanje ovog starog problema, a poslednji pokušaj predstavljao je ponudu „Klintonovih parametara“, koja je bila unapred osuđena na neuspeh, između ostalog i zbog toga što se pojavila na samom kraju Klintonove vladavine. Bžežinski smatra da je, imajući u vidu mogućnosti i propuštene šanse, nerešavanje ovog pitanja najveći konkretni neuspeh Klintonove administracije. Za „rešavanje“ jugoslovenskog problema, po Bžežinskom, najviše je zaslužna Olbrajtova, koja je uspela da ga predstavi  kao krucijalnog za odbranu moralnog integriteta američkog globalnog liderstva. Najveći neuspeh Bžežinski vidi u činjenici da Klinton kao politički vizionar nije uspeo da izgradi artikulisanu strategiju Amerike kao svetskog lidera - Klinton je bio vizionar bez jasne vizije.

Analiza sadašnjeg predsednika Amerike Džordža Buša mlađeg uglavnom se uklapa u većinu onoga što se danas piše o predsedniku „u odlasku“. Podnaslov koji se bavi „likom i delom“ predsednika Buša nosi naziv „Katastrofalna vladavina“ i dovoljno je rečit u tom smislu. Glavne posledice Bušove politike mogu se svesti na sledeće dve. Prva je ta da je rat u Iraku napravio ogromnu štetu Americi, potkopavši njen međunarodni legitimitet, moralni kredibilitet i, što je najvažnije, diskreditovao ju je kao globalnog lidera te „Amerika više ne može da okupi svet oko svog cilja niti da odlučno postigne svoj cilj pomoću oružja..“ Druga se svodi na činjenicu da rat u Iraku predstavlja geopolitičku katastrofu. Preko 3000 mrtvih američkih vojnika i više od 20000 povređenih (ne računajući Iračane!), uz direktnu finansijsku štetu od tri stotine milijardi dolara. To je, po Bžežinskom, čist gubitak za Ameriku i čist dobitak za Iran. Uz to ide i povećanje terorističkih pretnji SAD-u. Možda je najveća korist, ako se o koristi uopšte može govoriti, to što je rat u Iraku postao, kako Bžežinski kaže „groblje neokonzervativnih snova“.

Uvodeći termin „globalni Balkan“, koji se u geografskom smislu odnosi na predeo od Sueckog kanala do kineskog regiona Xinjiang, i od severnog Kazahstana do Arapskog mora, a u političkom na Balkan devetnaestog veka, Bžežinski ukazuje na region budućnosti na kome će se voditi glavna borba za poziciju globalnog lidera. On smatra da bi „globalni Balkan“ mogao da postane „mulj iz koga se Amerika neće izvući“. Već danas dosta toga upućuje na ovakav zaključak. Kao „usputne“ posledice Bušove vladavine, Bžežinski pominje prevlast Kine u ovom delu sveta – njenu kandidaturu za svetskog lidera broj jedan, kao i sve jači uticaj Rusije, što po Bžežinskom svakako nije dobro. Dalje, američko bezuslovno stavljanje na stranu Izraela paradoksalno je oslabilo izraelski položaj u regionu, jer je smanjilo mogućnost američkog uticaja.  Sve to može odvesti ka tome da Amerika postane „ogromna getoizirana zajednica izolovana od ostatka sveta.“Sumirajući analizu vladavine predsednika Buša, Bžežinski se poziva na Tojnbija, koji je propast imperija pripisivao suicidalnosti njihovih državnika.

Kuda dalje?

U drugom delu knjige, Bžežinski izrazito nastupa kao angažovani politički savetodavac. Ovaj deo, iako sa više suštinskih nedostataka i slabijih delova u odnosu na prethodni, zapravo predstavlja glavni i najinteresantniji deo knjige. U njemu se otkrivaju autorovi bazični stavovi i opredeljenja, koji su u prvom delu samo nagovešteni. Autor se pita: ima li Amerika još jednu priliku? Posredni odgovor  na ovo pitanje upravo je dao čitav prethodni deo knjige. Autor je svestan da je istorijsko iskustvo potencijalno veoma bitno, ukoliko se zadovolje određeni uslovi. S druge strane, on se pita ko bi, ako ne Amerika, mogao da odgovori na zahteve odgovornog globalnog liderstva - ona ne samo da može već to i treba da učini. Kina još uvek za to nije spremna, i moguće je zamisliti njenu regresiju ka nečemu sličnom nekadašnjem SSSR-u (mada to nije mnogo izvesno), a Rusija je i dalje tajna, pre svega za samu sebe.

Zbog svega toga, Amerika ima drugu šansu. Međutim, da bi zaista i postala globalni lider sa kredibilitetom neophodno je da suštinski preispita svoje ustrojstvo, socijalni sistem, kao i da u velikoj meri poradi na uzdizanju svesti običnih građana na nivo koji bi bio u skladu sa onim što Bžežinski zove „globalno političko buđenje“. U tom cilju, Bžežinski predlaže određene izmene u sistemu SAD. On čak zagovara konstituisanje neke vrste „zakonskog izvršno-legislativno-savetodavnog tela“, koje bi razmišljalo o strategiji spoljne politike SAD, ali koje se ne bi bavilo donošenjem političkih odluka. Dalje, predlaže izmene u sistemu lobiranja, koje bi doprinele smanjenju uticaja drugih zemalja  na američku politiku preko interesnih grupa.

Treba takođe dosta poraditi na svesti običnih građana, na njihovom „potrošačkom mentalitetu“ ne bi li se popravio socijalni sistem. Zapravo, čini se da Bžežinskom smeta preveliki američki egoizam i individualizam, koji je uglavnom slep za globalna pitanja pa i društvene probleme uopšte. U tom smislu, on predlaže formiranje određenih „društvenih službi i obaveza“ koje bi jačale svest pojedinaca o društvenoj odgovornosti. To bi imalo dalekosežne pozitivne konsekvence. I što je najvažnije, Amerika kao „pravi“ globalni lider treba da prezentuje svetu u celini ideju današnjeg vremena; a to je po autoru ideja „univerzalnog ljudskog dostojanstva koje u sebi sadrži podjednako vrednosti slobode i demokratije ali koja takođe podrazumeva poštovanje kulturne različitosti i koja priznaje da se nejednakosti među ljudima moraju poravnati“. Bžežinski završava knjigu sa par zaključnih geopolitičkih saveta („jačanje transatlanskih veza“ i jačanje sino-japanskih odnosa), sa predlogom stvaranja nove grupe koja bi zamenila G8, koja je po njemu postala „relikt vremena“, uz opomenu da „treće šanse neće biti“.

Treba istaći nekoliko stvari koje  se prosto nameću čitalačkoj pažnji. Reč je pre svega o autorovoj prenaglašenoj situiranosti u geopolitičkim koordinatama, koja mu često ne daje dovoljno prostora za svestranije sagledavanje i razumevanje istorijskih odnosa i dešavanja. Neko bi to mogao nazvati karakternom isključivošću, ali bi se pre moglo reći da je reč o principijelnoj ograničenosti “geopolitičkog  uma”. To je najuočljivije na primeru razmatranja onoga što se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji. Polazeći od svog geopolitičkog “modela” Bžežinski podrazumeva da Srbija pripada ruskom interesnom krugu (a o Rusiji uglavnom ne misli ništa dobro), te čitava analiza polazi od takvog svrstavanja, bez ulaženja u kompleksnije razumevanje balkanskih odnosa i dešavanja. Zbog toga, u vezi sa onima koji su bili pogođeni “geopolitičkim dešavanjima”, na mahove provejava izrazito hladan ton koji ne pokazuje mnogo razumevanja za svu složenost jedne istorijske situacije. Izgleda da drugačije ne može ni biti za geopolitički orijentisanog analitičara, kome je utilitarni račun u ovom slučaju “ispravna strategija i cilj” iznad svega.

Takođe, moglo bi se reći da postoji nekoliko političkih  „svetih krava“ do kojih je Bžežinskom veoma stalo. To je pre svega preuveličavanje uloge Poljske u nestajanju blokovskog sveta (iz onoga što Bžežinski kaže gotovo ispada da je Poljska, pored SAD, srušila SSSR!), to su i „lik i delo“ njegove prijateljice Madlen Olbrajt, koju uzdiže do visina najpoželjnijeg uzora, kao i njegova, gotovo instiktivna, averzija spram američkog konzervativizma, koja je najpre uočljiva u stavu prema Ronaldu Reganu. Kroz čitavu analizu politike SAD, nimalo ili vrlo malo prostora posvećuje se razmatranju uloge koju Republikanska partija ima za ovu zemlju. Stiče se utisak da Bžežinski želi da ta partija i čitav konzervativni pokret koji stoji iza nje naprosto ne postoje. Autorove lične naklonosti ka drugoj strani američke politike svakako ne mogu opravdati ovakav grubo redukcionistički postupak, pogotovo ako se ima u vidu renome „nepristranog“ analitičara i političkog profesionalca do koga je ovom autoru veoma stalo. Ne treba da nas čudi ni kada Bžežinski štedro hvali Buša starijeg, jer je dobro poznat njegov otklon spram reganovske politike i vizije sveta. Po Bžežinskom ispada da najveća zasluga za nestanak SSSR-a pripada Bušu starijem a ne Ronaldu Reganu. Vrlo jaka teza, ako se ima u vidu razumevanje reganovske politike i nasleđa preko (iskrivljenog) neokonzervativnog tumačenja koje Bžežinski usvaja. Zbog toga se zaista može tvrditi da je u određenim segmentima njegov istorijski prikaz isuviše „subjektivan“.

Uz sve to treba dodati vrlo nedefinisane pojmove „globalnog političkog buđenja“ i „globalne svesti“ koje autor koristi u kontekstu predloga za budućeg pravog globalnog lidera; takođe i činjenicu  da njegovi predlozi više spadaju domen science fiction politike, imajući u vidu američku političku tradiciju i vrednosti na kojima je sazdano to društvo. 

(Zbignjev Bžežinski je nekadašnji savetnik za bezbednost predsednika Džimija Kartera, sada poverenik i savetnik u Centru za strateške i međunarodne studije i profesor Američke spoljne politike na Džon Hopkins univerzitetu. Objavio je više knjiga od kojih su najznačajnije The Choice: Global Domination or Global Leadership i The Grand Chessboard: American Primacy and Its Geostrategic Imperatives.)