Miša Đurković

Kakav ambasador za Crnu Goru?

Glavni problem je u tome da ova država mora iznova formulisati svoju politiku prema susedima

Očigledno je veoma urgentno redefinisanje politike prema susedima, odnosno pre svega prema bivšim jugoslovenskim republikama. Sve su jači glasovi u Srbiji koji smatraju da bi ova država nakon perioda posipanja pepelom i neograničenog izvinjavanja za sve grehove ovoga sveta trebalo da počne da vodi računa o sopstvenom kao i o dostojanstvu svojih građana i kompanija, ali i pripadnika svog naroda koji je ostao van njenih granica. Ako nove vlasti zaista budu htele da na osnovama realpolitike postave novi pristup, moraće istovremeno da mire dve naizgled suprotstavljene tendencije. S jedne strane dobrosusedska politika zajedničkih nastupa u integracijama, realizovanja zajedničkih projekata u oblasti infrastrukture, bezbednosne saradnje, vojne industrije itd. zahteva konstruktivne inicijative sa ove strane, jačanje poverenja i sl. Međutim, privilegije koje su ove druge zemlje u međuvremenu izborile u odnosu na Srbe i Srbiju predstavljaće teško breme. Naime, sve one danas misle da je za njih normalno i dozvoljeno ono što je Srbiji zabranjeno: da njihove kompanije ovde ulažu po povlašćenom tretmanu dok se srpskim firmama zabranjuje pristup na njihova tržišta, da njihove manjine ovde imaju sva prava, a da se Srbima u njihovim državama ta prava negiraju, da imovina njihovih subjekata u Srbiji treba da bude maksimalno zaštićena, a da imovina Srba u njihovim državama može biti arbitrarno oduzimana (npr. imovina Karađorđevića u Sloveniji ili Crnoj Gori).

Neosporno je da Srbi u novim državama imaju ogromne probleme i da su izloženi raznim vrstama pritisaka koji idu u pravcu negiranja prava na očuvanje identiteta i imovine. Od elementarnog nepriznavanja u Sloveniji, preko odbijanja da im se reši stanarsko pravo u Hrvatskoj, zatim stalnog pritiska u pravcu asimilacije u Makedoniji (uz stalne napade na SPC), ugroženosti Republike Srpske u BiH, do crnogorskog oficijelnog osporavanja rezultata prvog slobodnog popisa iz 2003. Probleme sa tim državama imaju i građani Srbije poput onih kojima Slovenija duguje penzije od 1992.

Važan segment politike prema ovim zemljama morali bi da budu naši tamošnji ambasadori. Tu je situacija dosta problematična. Do sada su se oni birali bez ikakvih konsultacija sa lokalnim srpskim stanovništvom i bez poznavanja njegovog stanja i potreba, pa nije ni čudo što su njihovi međusobni odnosi najčešće bili loši. U Makedoniji su i pre i posle 2000. na službi bili značajni operativci. Za Miloševića je to bilo jedno od najvažnijih mesta gde su išli veoma poverljivi ljudi poput Zorana Janaćkovića. Biserka Spasojević je nakon 2000. takođe imala veliki posao. O njenom nasledniku Zoranu Popoviću ne čuje se gotovo ništa, a vladika Jovan je dosta odsedeo u zatvoru. U Sloveniji je mesto dugo upražnjeno, a poznato je da odnosi Viskovića i lokalne srpske zajednice nisu bili baš najbolji. Situacija u Hrvatskoj i BiH je pomalo bizarna. Ambasador u Sarajevu je gospodin Grujica Spasojević, bivši glavni urednik lista Danas, čiji su stavovi prema ratu iz devedesetih bliži kolegama iz Sarajeva nego Srbima. Nisam siguran da i on ne misli da je Republika Srpska genocidna tvorevina koju bi trebalo ukinuti. Izvinjavam se ako grešim, ali to su stavovi koji su dominirali u listu koji je on godinama uređivao.

Isto važi i za njegovog kolegu iz Danasa, gospodina Cvjetićanina, našeg ambasadora u Zagrebu. Nisam siguran da će interese Srbije i Srba da brani neko čije su percepcije bliže onima koji smatraju da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku i da njen zadatak treba da bude izvinjenje, možda nadoknada štete, ali svakako ne odlučna politika reciprociteta i zalaganja za prava Srba.

Sve ovo pominjem u svetlu budućeg izbora ambasadora u Crnoj Gori. U svega nekoliko dana od srbijanske vlasti smo videli dva moguća modela regionalne politike. Najpre je gospodin Jeremić otišao u Podgoricu sasvim na liniji one politike koju su početkom sedamdesetih promovisali tadašnji komunistički liberali. Dakle, to je ideja da Srbija nema šta da traži van granica (uže?) Srbije, da treba da se bavi samo sobom a da Srbi van granica nisu njena briga. Susrećući se samo sa režimom i odbijajući da se susretne sa predstavnicima lokalnih Srba preneo je jasnu poruku da su tom delu vlasti bliži crnogorski poslovni partneri nego pripadnici svog naroda.

Samo tri dana posle toga, Đelić je predstavio pravi model moguće regionalne politike za novi vek, izbalansiran između ova dva principa koja smo ranije pomenuli: brojne inicijative za saradnju, obostrano korisna ulaganja, tehničku podelu posla oko integracija, ali i odlučno zalaganje za prava trećine građana koji su Srbi. Preuzimajući zapravo moderan, evropski intoniran program koji je u poslednjih godinu dana razvila Srpska narodna stranka u Crnoj Gori, Đelić se susreo sa predstavnicima Srba i zvanično je otvorio pitanje dvojnog državljanstva. Odmereno i pametno.

Novi ambasador Srbije moraće da predstavlja jednu od ove dve politike: ili da bude osoba koja nastavlja pokajničku i poniznu politiku i gleda da bude u boljim odnosima sa lokalnim režimom nego sa svojim narodom, ili da bude ozbiljna, odmerena osoba koja će tamo ići pre svega da brani interese svog naroda i države i da dokaže lokalnim vlastima da je uslov za dobrosusedske odnose elementarno poštovanje evropskih normi u oblasti zaštite prava pojedinaca, nacionalnih zajednica i privrednih subjekata. Osoba koja će znati da promoviše pametnu politiku identiteta i popularizacije srpske kulture i crkve. A posao je ogroman pošto se dešavaju neverovatne stvari, poput vrlo čudnog ponašanja Mitropolije crnogorsko-primorske koja polako prestaje da bude deo Srpske pravoslavne crkve. Država je na potezu i o svemu tome treba da zauzme stav.

(Autor je stručni istraživač-saradnik u Institutu za evropske studije u Beogradu)