Miša Đurković

Što ćemo sa državljanstvom?

Stavovi crnogorske vlasti prema pitanju državljanstva u najmanju ruku su iznenađujući i teško je u njima naći bilo kakvu logiku.

Kada je se pre dva godine povela rasprava o mogućnosti učešća državljana Crne Gore koji su nastanjeni u Srbiji na predstojećem referendumu o državnom statusu, režim je suprotno praksi svih normalnih država oduzeo pravo glasanja ovoj grupi ljudi. U pitanju je broj od oko 280 000 ljudi. Zbog jasne političke koristi režima  i suverenističkog bloka, Crna Gora se na taj način odrekla ovog velikog ljudskog resursa. Umesto da se kao svaka mala zemlja grčevito bori za svakog svog čoveka i da makar i petu generaciju iseljenika tretira kao svoje potencijalne građane, režim je znajući da bi ovi ljudi glasali za opstanak zajedničke države odlučio da ih obriše i time dugoročno ošteti zemlju.

(Uzgred glavni argument za odvajanje je bio kako navodno Srbija usporava Crnu Goru na ubrzanom putu ka Evropskoj uniji. Tek pre neki dan ministar finansija Lukšić je objašnjavao kako Crnoj Gori baš i ne mora da bude prioritet kretanje ka evroatlantskim strukturama.)

Novu fazu rasprave o državljanstvu pokrenula je najpre Srpska lista sa idejom da građani Crne Gore koji su Srbi treba da dobiju dvojno državljanstvo Srbije. Slične ideje pokazuju i pripadnici  drugih nacionalnih zajednica pa su tako predstavnici Bošnjačke stranke u aktuelnom predlogu ustava kao svoju alternativu za član 11 predložili odredbu koja eksplicitno omogućava državljanima Crne Gore da imaju i državljanstvo neke druge zemlje. Nedavnom posetom potpredsednika Vlade Đelića Srbija je zvanično pokrenula pitanje dvojnog državljanstva za Srbe u Crnoj Gori.

Dok je visoki funkcioner DPS Gordna Đurović izjavila da Crna Gora u načelu nema ništa protiv ali da treba prvo doneti ustav a zatim odnosni zakon, predsednik Skupštine, Krivokapić je u potpuno haotičnoj izjavi rekao kako Đelić navodno vrši podele i prebrojavanje na etničkoj osnovi (kao da nije upravo Krivokapićev režim podelio Crnu Goru izmišljajući novi identitet za jedan deo stanovništva i kao da nije popis iz 2003 jasno predstavio postojeću podelu između nekad jedinstvenog naroda). Zatim je isti rekao kako Crna Gora kao mala država ne može da daje dvojna državljanstva i mora da čuva ekskluzivitet svog državljanstva. Ali gospodine Krivokapiću zar niste upravo vi otpisali 280 000 državljana i ni na koji način niste pokazali da vam je do tih ljudi stalo?

Mnogo dosledniji je bio Miodrag Vuković. On je najpre ustvrdio da Crna Gora uopšte ne može da dozvoli dvojna državljanstva. Kada ga je novinar beogradske Pravde upitao šta je onda sa Hrvatima iz RCG koji svi imaju i hrvatsko državljanstvo i hrvatski pasoš, Vuković je pošteno odgovorio da će i njima kao i svim građanima RCG koji uzmu državljanstvo neke druge države, crnogorsko državljanstvo biti oduzeto! Ovo je potpuno suprotno praksi svake civilizovane države gde se čak izričito u ustavima kaže da niko ne sme da bude lišen državljanstva i da je pravo na državljanstvo jedno od osnovnih ljudskih prava.

Kad je time napravio direktnu štetu režimu  (tako  što su izgubili poslanika HGI koji je tražio izvinjenje, i pokvario odnose sa državom Hrvatskom kao strateški partnerom režima), mučeni poslanik Vuković je počeo da se ograđuje i izvinjava.

Ono što je iz čitavog događaja proizašlo kao neosporno jeste da će RCG morati da donese strategiju: ili će pored Hrvata mogućnost dvojnog državljanstva da dobiju Srbi, Bošnjaci, možda i Albanci ako zatraže, ili će režim stvarno morati da oduzima državljanstvo svima i da na taj način možda potencijalno i pedest posto svojih građana izbriše iz statusa državljana?!

Kako objasniti ovu gomilu nelogičnosti? Verovatno isto kao i činjenicu da se režim nogama i rukama opire da u novom ustavu ne upiše nikakva manjinska prava (i da time de fakto ukine manjinama ona prava koja su usvajanjem Male povelje Državne zajednice već bila postala deo unutrašnjeg pravnog sistem RCG). Dakle ovom režimu, kao svakoj klijentelističkoj organizaciji strana je svaka ideja poštovanja prava i univerzalnog regulisanja i tretiranja istih primera na isti način. Režim je navikao da političke stvari kao i svoje poslove odrađuje na ličnom nivou, pa su tako one manjine koje su izborile zavidni status (Albanci i Hrvati) to dobili na osnovu lične odluke gospodara i dogovora s njim). Problem je kad to treba institucionalizovati i uneti u ustav kao univerzalnu normu koja onda može da važi i za druge narode i što je za režim još gore na osnovu te norme mogu da se pokrenu procesi pred Evropskim sudom za ljudska prava. Eto belaja i eto još jednog razloga što režim toliko odlaže donošenje novog ustava i po cenu kvarenja odnosa sa dojučerašnjim bliskim saveznicima.

(Autor je politički savetnik predsednika SNS)