Saša Gajić

Tompsonov maksimirski pozdrav

Ne postoje ozbiljne dileme da se ovde radi o svesnom provokativnom činu onih kojima ovaj deo novije hrvatske istorije ne predstavlja nikakvu sramotu već ponos, a koga treba skrajnuti i retuširati samo utoliko da ne šteti aktuelnim interesima daljih hrvatskih integracija u evropske strukture nakon što su, posle temeljnog izvršenog etničkog čišćenja, napokon ostvarili svoj «tisućljećni san» o nezavisnoj državi. Otvoreno isticanje ustaških slogana i rekvizita stoga uopšte nije pogodilo hrvatski politički establišment koji se čudom čudio kako ne razume u čemu je uopšte problem, uz jeftine izgovore da se po pitanju prenosa Tompsonovog koncerta radi o krupnom medijskom događaju koga, iz razloga važnosti, prikazuje javni servis na koga nikako ne može da utiče oficijelna vlast. Izjave Efraima Zurofa iz Centra Simona Vizentala koji je iskazao gnev i negodovanje zbog eksplicitnosti nacističkih poruka prisutnih na koncertu  sa oko 60.000 posetilaca, kao i kasnije prosleđeno protestno pismo predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću, ne samo da nije pogodilo hrvatski  establišment, već se prozvanim nisu osetili ni poslanici u Saboru, niti druge istaknute ličnosti  javnog i kulturnog života Hrvatske. Naprotiv, oni su potom listom dali javnu podršku Tompsonu. Podsetimo se da su te večeri na maksimirskom evociranju nostalgičnih uspomena na NDH viđeni i hrvatski ministar obrazovanja, nauke i sporta, pojedini poslanicu u hrvatskom Saboru, kao i brojne ličnosti sa sportske i estradne scene i da ni jedna nije osetila ni najmanju grižu savesti zbog svog prisustva ovakvom hepeningu.

Sam Tompson je, naravno, u javnosti poricao osnov za bilo kakve proteste i osude,  uz često smešne i logički nesuvisle izjave poput ove: “Ne mogu podnijeti da moj koncert nazivaju fašističkim skupom, jer na njega dolaze cijele obitelji. Znači da je i moja sedmomjesečna Diva Marija, koja je bila na koncertu, prema izjavama tih koji su protiv mojih koncerata. Još jednom ponavljam, ja nisam vidio nikoga, a ako pojedinci nose neprimjereno znakovlje, to bi trebali objasniti sociolozi, a ne ja. Ja sam glazbenik, u svojim pjesama veličam domovinu, ljubav i Boga.”

Zagrebački koncert predstavljao je samo vrhunac uspeha Tompsonove turneje koja ga je, prema pisanju hrvatske žute štampe, ustoličila u nekrunisanog kralja tamošnje estrade, a koja je otpočela takođe kontroverznim i nimalo slučajno odabranim koncertom u Vukovaru. Razumevali Tomsponove “domoljubne” nastupe i njegov desno-ekstremni, proustaški imidž, sa sve u crno obučenim muzičarima i “križarskim” mačevima pobijenim po koncertnoj bini samo kao ekspolataciju nacionalnog sentimenta i jeftini marketinški trik, ili pak izraz stvarnog Perkovićevog ubeđenja koji mu je obezbedio masovnu popularnost, nesumnjivo je da ovakvi istupi doprinose da se obnovi duh ratnih devedesetih godina kada se za vreme Tuđmanove vladavine odigrala nagla rehabilitacija sledbenika ustaškog fašističkog pokreta. Sve izgleda da je naziv novog Tompsonovog albuma “Bilo jednom u Hrvatskoj” izraz žaljenja za prohujalim zlatnim “domoljubnim” vremenima koje su svoj vrhunac imale u ranim četrdesetim (a reprizu u  ranim devedesetim) godinama prošlog veka, a kada se desio pogrom nad pripadnicima srpskog, jevrejskog i romskog naroda.

Uspon čavoglavog bojovnika

Estradni počeci Marka Perkovića Tompsona vezuju se za ratne devedesete, kada se, kao pripadnik Hrvatske vojske u kojoj je i stekao nadimak prema istoimenom britanskom oružju koje je “dužio”, odvažio da pevanjem podiže borbeni moral hrvatskim trupama. Negova debi pesma Bojna Čavoglave (koja počinje uzvikom “Za dom spremni!”) samo je nagovestila sadržinu njegovih “ranih domoljubnih radova” koji su vrveli od nacionalističkog ekstremiza i nasilja. Mnoge od njegovih pesama postale su hitovi u hrvatskim medijima koji su bivali masovno prihvaćeni od mlađe publike, ponajviše fudbalskih navijača. Ipak, kako su odmicale devedesete, Tompsonova popularnost je iščezavala, a kasniji manji hitovi nisu uspeli da dosegnu uspeh Bojne Čavoglave. Ponovni Tompsonov uspon počinje posle parlamentarnih izbora 2000. godine i trijumfa reformističke Račanove vlade. Parlamentarni uspeh leve koalicije je izazvao niz gnevnih reakcija hrvatskih nacionalista na čijem se pročelju našao već poluzaboravljeni Tompson, upućujući često vulgarne poruke tadašnjem premijeru Račanu i predsedniku Mesiću. Paradoksalno, ali od tog trenutka Tompson postaje deo hrvatskog estradnog establišmenta u punom smislu te reči. Nakon toga, Tompson je uspeo da osvoji dve nagrade u muzičkim takmičenjima, na Melodijama Mostara 2001. godine i Hrvatskom radijskom festivalu 2006. godine. 

U muzičko-kompozitorskom smislu, Tompsonove pesme su poprilično bezvredne, aranžerski prvoloptaške i patetične, već u skladu sa nacionalnim sentimentom koga treba ekspresno podstaći. Zanatski profesionalno ali “tezgaroški” izvedena, jednodimenzionalna i predvidiva do banalnosti, muzika Perkovića i comp. se ne može okarakterisati drugačije nego kao produžetak kreštave bosansko-hrvatske škole hard rocka sa izvesnim primesama etnomuzike i mediteranske muzike. Ono što Tompsonovoj muzici daje popularnost su tekstovi i njihova ubedljiva interpretacija. Mada se Perković javno deklariše kao neko ko svojim tekstovima javno promoviše hrvatski patriotizam pevajući pesme o ljubavi prema svojoj zemlji, narodu, porodici i njihovoj veri, sadržaj njegovih pojedinih stihova je daleko problematičniji. U debi hitu Bojna Čavoglave Tompson opisuje odbranu Čavoglave od četnika, sve uz pretnje da ovi nikada neće biti sigurni od hrvatske osvetničke ruke: Čujte, srpski dobrovoljci, bando četnici/ Stići će vas naša ruka i u Srbiji/ Stići će vas Božja pravda to već svatko zna/ Sudit će vam bojovnici iz Čavoglava.

Slični tekstualne “ljubavne izjave” mogu se naći i u drugim Tompsonovim numerama. Tako npr. u pesma Anica - kninska kraljica iz 1993 Tompson poručuje: Zbog Anice i bokala vina, zapalit ću Krajinu do Knina / Zapalit ću dva, tri srpska štaba, da ja nisam dolazio džaba; sa vrhuncem u prepevu stare ustaške pesme iz drugog svetskog rata Jasenovac i Gradiška stara sa sledećim tekstom: Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara/ U Čapljini klaonica bila, puno Srba Neretva nosila/ Sjajna zvijezdo iznad Metkovića, pozdravi nam Antu Pavelića uz sve prepevane, “modernizovane” stihove prilagođene tada (2001. godine) aktuelnoj hrvatskoj političkoj sceni, poput ovih: Račane, jeba ti pas mater, i onome tko glasa za te  i Gospe sinjska, ako si u stanju, uzmi Stipu a vrati nam Franju koje je Tompson izvodio do 2003. godine. Izlivi čiste ljubavi, nema šta.

Srpski medijski tajac

Izostanak negativnih reakcija na Tompsonov nastup u Hrvatskoj (ako se izuzmu načelne izjave Mesića o mogućnosti zakonske zabrane isticanja ustaških znamenja) sasvim je očekivan. Ono što je zabrinjavajuće i krajnje čudno je to što su izostale i bilo kakve reakcije u srpskim medijima, pogotovo među brojnim srpskim organizacijama koje inače redovno oštro reaguju i na najmanje incidente te pojave koje se dešavaju u Srbiji a mogu da se tumače ili da podsećaju na svojevrsne indikacije o “fašizaciji” društva. Srpski mediji, tako zdušni u osudama domaćeg primitivizma ili  nasilja, ovaj put bile su nemi. Nedostatak bilo kakve reakcije srpskih državnih zvaničnika, koji inače pokazuju entuzijazam za svaku načelnu i pojedinačnu osudu sopstvenog nacionalizma, bio on stvaran ili samo himera, i koji se oglašavaju i u slučaju najminornijeg incidenta na nivou pisanja grafita koji sadrže prokuženi govor mržnje po lokalnim tarabama, samo je pojačao ovaj utisak. Sa kakvom prošlošću žele da nas suoče oni koji tako očigledno beže od suočavanja sa sadašnjošću? 

Neko će, naravno, reći da je to problem naših komšija sa kojima oni treba da se pozabave ako im je stalo do čiste savesti, da svako treba da vodi računa o svom dvorištu i svojim negativnim pojavama, ali, ako imamo uvid koliko se svi drugi i sa kojih pozicija bave nama (a ne bave na taj način gotovo ni malo sobom i suočavanjem sa sopstvenom prošlošću i aktuelnim negativnim pojavama) ovo će se, naizgled logično opravdanje, u datoj realnoj konstelaciji i ponašanjima pokazati ili kao licemerje ili kao mazohizam visokog stepena. Tužna je činjenica da kosmopolitski Beograd i njegova građanska elita (naročito ona medijska) po ko zna koji put pokazuje neshvatljivo razumevanje pa i kompleks spram, lako je primetiti, malograđanskog i ksenofobičnog Zagreba i tamošnjih ekstremističkih ispada kojima se nekako uvek progledava kroz prste iz razloga što se u njemu želi videti toliko hvaljena Evropa kojoj naši građanski slojevi teže. Sa druge strane se mnogo manje domaće pojave, čak preko svih razumnih mera, stavljaju na stub srama i pridaje im se nezasluženi medijski značaj. Ko u ovo ne veruje, neka uporedi sadašnje indikativno ćutanje srpskih medija o Tompsonovim nastupima sa hajkom na marginalce-skinhede iz “Nacionalnog stroja” povodom ispada na nekoj potpuno beznačajnoj tribini i stvari će mu, ako to stvarno hoće, postati bar malo jasnije.

Od svih mogućih udruženja koje nas inače sistematski zasipaju svojim “denacifikatorskim” saopštenjima o najrazličitijim povodima, jedini koji su ovaj put osvetlali obraz srpskoj medijskoj sceni bili su momci iz hip-hop grupe “Beogradski sindikat” koji su u svom dopisu, pored javne osude Tompsonovog proustaškog hepeninga, sasvim suvislo postavili pitanje: kakva bi bila reakcija javnosti kada bi neki ovdašnji muzičar napravio sličan spektakl?

Zaista, kakve bi u slučaju pojave nekog hipotetičkog srpskog ekvivalenta Tompsonu bile domaće reakcije, možemo samo da pretpostavimo. Setimo se burnih medijskih istupa protiv učešća pojedinih muzičara u minuloj predizbornoj kampanji i sa koliko su osuda  prošli, recimo, istupi Cece Ražnatović i Bore Čorbe na novogodišnjem koncertu, da ne idemo prema tome kakav su u potonjim mesecima “medijski tretman” dobili i šta im je on posledično prouzrokovao. Razlozi tome su sledeći. Mnoge ovdašnje medijske ličnosti, i pored svega što se dešava, veruju da je srpsko društvo do korena natopljeno etnonacionalizmom koji prožima sve njegove pore, dok je Tompson u Hrvatskoj samo izolovana pojava u uzornom demokratskom poretku, što je nonsens već sam po sebi. Oni su zato spremni da odmah potraže ovdašnje muzičke pandane Tompsonu, u liku Bore Čorbe ili već potpuno zaboravljenog i marginalnog Baje Malog Knindže. Ukazivanje na neprimerenost svakog takvog poređenja kojim se zapravo, u malom i benignijem izdanju, vrši relativizacija i prošlosti i sadašnjosti a koje se oni načelno toliko groze kada god neko pokuša srpsku stranu odgovornosti da stavi u nešto realniji kontekst od iznuđenog, javnog posipanja pepelom, mnogi ovdašnje istaknute ličnosti neće i ne žele da prihvate. Upravo zbog toga trebalo bi pozdraviti prenos Tompsonovog koncerta na hrvatskoj televiziji, pa možda i reprizirati na domaćem javnom servisu – jer on znači pravo suočavanje sa realnošću svih onih koji balkansku stvarnost, iz različitih pobude, vide u iskrivljenom ogledalu.Možda ih “Tompsonov maksimirski pozdrav” malo podstakne da se zapitaju nad  svojim dosadašnjim delima, interpretacijama balkanske stvarnosti i njene nedavne istorije.