Ivo Visković

Džaba ste krečili

(„Ko predstavlja Srbiju?”, „Dva pristupa srpskoj diplomatiji”, NIN, br. 2953)

Nijedna diskusija nije laka, a pogotovo ona u kojoj onaj s kim diskutuješ stalno menja temu o kojoj se raspravlja. U to me je uverio i Miša Đurković svojim odgovorom na moje pismo NIN-u povodom njegovog „ličnog stava” objavljenog pre dve sedmice. Iako je tamo pisao nešto drugo, a u odgovoru meni čak likuje da je „očigledno pogodio metu” čim sam ja reagovao na to, sada (on implicitno, a gospodin Vučinić u svom pismu i eksplicitno, mada sa potpuno suprotnom argumentacijom) tvrdi da sam temu promašio i raspravu prebacuje na novi teren – da li „kadrovi iz patuljastih strančica” uopšte, a danas posebno, smeju da egzistiraju u našoj politici i diplomatiji. Štaviše, nije za njega jedino važno da su baš iz tih i takvih stranaka, dovoljno je da „su im shvatanja najbliža nekadašnjem GSS-u, ili strankama u LDP koaliciji”. Pa čim on posumnja (ili olako iskonstruiše) da neko od ambasadora ispunjava taj uslov, tome više „nema ’leba” – predstavnici države hitno treba da pronađu „drugi tip ambasadora”!

No, ako mu je tema nova, metod je opet isti – „hegelijanski”: ako se činjenice ne slažu s njegovom teorijom, tim gore po činjenice. A te proklete činjenice su neumoljive: od ambasadora u „okolnim zemljama” (kako ih naziva) postavljenim „po političkoj liniji” on izuzima samo gospodina Popovića u Makedoniji, previđajući da su karijerne diplomate (kao ambasadori ili otpravnici poslova) već duže vreme na čelu ambasada u Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Sloveniji. Da li su pitanja koja on pominje time u državama u kojima su (za razliku, valjda, od onih u kojima su „nepodobni” na čelu ambasada) definitivno rešena?

Ali, da ne „zakeram”, pokušaću da se zadržim na suštini. Ona je, ako mi gospodin Vučinić viđenje toga opet ne ospori, u oceni „dosadašnje prakse”, za koju on i Đurković smatraju da je bila loša, jer ocenjuju da nije bila na liniji odbrane „nacionalnih i javnih interesa i prava”, odnosno da nije štitila interese ni države, ni naših pravnih subjekata, ni prava i interese Srba u susednim zemljama. Meni ostaje samo da ponovim ono što sam u prethodnom pismu naveo – to, naprosto, nije tačno. Da bih to detaljno obrazložio, kako moji oponenti traže, trebalo bi puno prostora. Zato im predlažem da se sastanu sa mnom i na miru, natenane, zajednički ili posebno, raspravimo pitanje po pitanje, uz jelo, piće ili kafu – kako požele (ne „foliram”, ostaviću broj svog telefona u redakciji). Ako i posle toga budu smatrali da su u pravu, neka me dobro „ispraše” u NIN-u. Ipak, da ostalim čitaocima ne ostanem dužan (ili izgledam kao lukavac koji perfidno izbegava odgovor), evo najkraćeg mogućeg objašnjenja za politiku kakva je vođena povodom pominjanih pitanja u odnosima sa Slovenijom, a koja gospodin Đurković opet olako generalizuje. Od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa tom zemljom (krajem 2000. godine i posete tadašnjeg ministra Svilanovića) do danas (tj. nedavne posete sadašnjeg ministra Jeremića), gotovo nijedan susret na diplomatskom, visokom i najvišem nivou – kako se obično klasifikuju – nije protekao bez pokretanja s naše strane jednog ili više navedenih pitanja. Problem, dakle, nije u tome ili u nevoljnosti ambasadora da o tim pitanjima brinu (ne samo korektnosti radi, želim da istaknem da se u vezi s tim pitanjima savesno i odgovorno ponašao i gospodin Milović, koji je bio ambasador u Ljubljani posle mene), nego u nečemu što oba autora ne žele da vide. A to je vrlo prosta činjenica da se politika prema nekoj zemlji ne sastoji samo od sopstvenih interesa i želja, nego od stavova i akcija zavisnih i od toga, ali i od interesa i aktivnosti te druge strane, koji su retko saglasni sa vašim sopstvenima, a u nekim slučajevima su im i suprotni. Dakle, za tu vrstu „igre” (kao i tanga) ipak je potrebno dvoje, a kada toga nema, onda je neophodno razmotriti koja sredstva imaš na raspolaganju da bi svoje interese ostvario i kako bi primena svakog od njih uticala na te interese, ali i sve ostale („ukupne”). Zato odgovorno tvrdim da je politika prema susedima, pa i tzv. novim, stvarana u skladu s osnovnim principom – traženjem da se poštuju i naši interesi, a praktično primenjivana u skladu s procenom koji su spoljnopolitički postupci za ostvarenje tih ciljeva u kom trenutku najpogodniji.

A, svestan sam, tu možda i leži suština naše razlike. Da li gospoda Đurković i Vučinić veruju da se problemi u međudržavnim odnosima rešavaju vrlo lako – samo pokretanjem nekog pitanja od strane ambasadora ili visokih predstavnika naše države, a ako to (nekim čudom, valjda) ne uspe, onda lupanjem šakom o sto? I da li obojica ne precenjuju ulogu i uticaj ambasadora u politici prema bilo kojoj državi, pa i „novim” susedima?

Za kraj, da razočaram kolegu Đurkovića – opet je pogrešio oslanjajući se na nepouzdane izvore informisanja. Prvo, neću biti „budući” ambasador u Sloveniji (ne samo zato što mi nije ni nuđeno). Drugo, možda se, ako me imalo poznaje, neće puno iznenaditi kad mu kažem da sam od trenutka imenovanja za ambasadora prekinuo svoju stranačku aktivnost (jer više od dvadeset godina učim studente da su diplomate predstavnici države, a ne stranaka), ali će se verovatno puno iznenaditi kad mu kažem da se glavni odbor stranke čiji sam aktivista bio s tim jednoglasno složio, polazeći od iste argumentacije. Uzgred, smatrao sam, možda neskromno, da sam za ambasadora predložen zbog svoje stručnosti, a ne političke pripadnosti, i garantujem Miši Đurkoviću da nikada ne bih prihvatio da me bilo na koji posao za koji nisam stručan postavljaju zbog mojih političkih ubeđenja. Zašto se nisam ponovo partijski aktivirao kad sam se vratio, drugo je pitanje, ali ne smatram da o tome treba da polažem računa ni njemu ni bilo kome drugome. Dakle, Mišo, „džabe ste (u crno) krečili”!

(Autor je profesor i bivši ambasador u Sloveniji)