|
Mario Kalik
O levom karakteru patriotizma
Povodom teksta „Ni Tucović, ni Čavez”
(„Politika”, 05. jul)
Profesor Kuljić voli da kaže da se njegova pozicija sastoji u
kritici kapitalizma i kritici nacionalizma. Međutim, izuzimajući
odličan tekst „Skandalizovati nejednakosti” („Politika”, 11. maj ),
njegovo delo u poslednje vreme karakteriše isključivo ova druga
kritika. Pri tome, glavni predmet kritike je ono što on smatra
nacionalizmom kod „malih” naroda; nacionalizam „velikih” se spominje
uzgred, više kao izgovor.
U ovakvim istorijsko-teorijskim analizama, koje nisu bez praktičnih,
političkih učinaka, naglasak je često odlučujuća stvar. Može se reći
da je kod profesora Kuljića naglasak takav da kritika kapitalizma,
koji danas nastupa sa „transnacionalnih” pozicija, ostaje potpuno u
drugom planu, štaviše, u obračunu sa „nacionalizmom” „malih” koriste
se obrasci koje i „transnacionalni” kapitalizam „velikih” izdašno
upotrebljava. Kada se kaže da „kod ′manjih′ naroda otpor
konzervativnom isticanju apsolutnog prioriteta nacionalnog ima viši
moralni značaj nego što to ima isti čin kod ′velikih′ naroda”, i da
su za „ratni sukob” na prostoru bivše Jugoslavije „ipak odgovorniji
domaći od stranih subjekata”, poruka je jasna – imperijalizam može
mirno da nastavi da obavlja svoj posao, jer naspram sebe ima ovakvu
„levicu”. Ovakva (kon)fuzija levice i dominantnog ideološkog pogleda
koji stiže iz krugova kapitalističkih elita pobuđuje naravno sumnju.
Ona se ne može odagnati lažnim pozivanjem na autoritete poput
Marksa, Tucovića ili Čaveza („Ni Tucović, ni Čavez”, „Politika”, 5.
jul) koji se navodno bitno razlikuje od Miloševića. Marks je govorio
o radničkoj klasi u velikim kapitalističkim zemljama, i opasnosti od
njenog potčinjavanja nacionalizmu imperijalističke buržoazije, dok
sam ja govorio upravo o patriotizmu „malih” koji se suprotstavlja
ovom imperijalističkom nacionalizmu „velikih”. Za njih je nacionalno
oslobođenje uslov klasnog oslobođenja, ove dve stvari nisu potpuno
odvojene; ne znam ni za jednu koloniju ili protektorat u kojima se
razvijaju obrisi socijalističkog poretka. Takođe, Lenjin otvoreno
govori da je odbrana otadžbine dopuštena u borbi protiv ugnjetavača,
odnosno u ratu protiv imperijalističkih velikih sila. Tucović je
kritikovao kolonijalnu politiku Austro-Ugarske ispoljenu u aneksiji
Bosne i Hercegovine i poginuo je braneći svoju zemlju. Milošević se
nije oborio na imperijalizam tek u Hagu, on se našao u Hagu zato što
se prethodno oborio na imperijalizam. Suđenje u Hagu je trebalo da
ovaj otpor „pravno” sankcioniše, da pruži legitimitet kažnjavanju
onih koji se usude da pružaju otpor. Ne mogavši da izađu na kraj s
Miloševićem, on je ubijen, slično mnogim ranijim borcima za slobodu.
Imajući sve ovo u vidu postaje jasan, inače, sporan stav da
„posmatranje vlastite nacije ili države kao jedine ili kao glavne
žrtve uvek smanjuje realističnost procene”. Njegova poenta je da
„realističnim” učini posmatranje vlastite (srpske) nacije i države
kao jedinih ili glavnih krivaca za sve ono tragično što nam se
desilo. To je osnovna teza helsinške „levice”. Svojom podrškom
predsednikovom gestu, profesor Kuljić daje svoj doprinos „denacifikaciji”
Srbije. Ovakav postupak ne može imati levi karakter jer ne da ne
dovodi u pitanje ideološku konstrukciju koju kapitalistički moćnici
nameću, već je direktno preuzima i time konzervira. Zato je on
konzervativan, na liniji liberalne ideologije, a ne leve kritike te
ideologije.
Levica je kod nas u teškim iskušenjima. Ona nisu samo posledica
objektivnog postojanja moćnog protivnika, već i konfuzije koja vlada
u izvesnim krugovima koji se deklarišu kao levičarski. Jedna od
najtežih je nerazumevanje levog, emancipatorskog karaktera
nacionalnog identiteta kod „malih” naroda. Oslanjajući se upravo na
tekst „Skandalizovati nejednakosti”, možemo reći da je „važna osnova
tranzicijske tople zajednice nadanja” ne samo „satanizacija
socijalizma kao mračne prošlosti”, već i satanizacija „nacionalizma”
kao mračne prošlosti. Neprestano nam se ispira mozak izjavom da
„Srbija mora da ostavi iza sebe svoju nacionalističku prošlost i
okrene se evropskoj budućnosti”. Usudio bih se reći da levica kod
nas nema šansi ukoliko ne poljulja aktuelnu dogmu o „nacionalizmu”
kao mračnoj prošlosti. diplomirani filozof, Beograd
[objavljeno: 10.07.2007.]
|
