Marinko M. Vučinić

Prošlost dugo traje

Postoji u našoj javnosti veoma čudan i neočekivan paradoks u načinu kako se prima i komentariše gest izvinjenja koje sporadično i prigodno upućuju državni funkcioneri država nastalih nakon raspada i razbijanja socijalističke Jugoslavije. To je najbolje pokazala nedavna izjava predsednika Borisa Tadića na hrvatskoj televiziji.

Paradoks se ogleda u načinu na koji je reagovano u Srbiji i Hrvatskoj na ovu sasvim uravnoteženu Tadićevu izjavu, koja je bila izraz dobre volje da se dâ doprinos poboljšanju srpsko-hrvatskih odnosa. Međutim, umesto da je doprinela smirivanju i ublažavanju nacionalnih strasti i sukoba, ona je – i u tome je njena paradoksalnost – samo još više rasplamsala stare i otvorila nove sporove i nerazumevanja u inače komplikovanim i istorijski veoma opterećenim odnosima između dve države.

Opet se otvara pitanje: da li će ovaj sada latentni i verbalni sukob niskog intenziteta ikada ustupiti mesto racionalnim raspravama o pozadini i suštini istorijskih sukoba kojima se još ne vidi kraj? I taman kad se stvore uslovi da otpočne proces stvarne normalizacije odnosa dveju nezavisnih i susednih država, nakon nekoliko incidenata sve se vrati na početak, opet se na političkoj sceni pojave najekstremniji i najrazorniji rasistički i nacionalistički tonovi i predstavnici onih političkih stranaka i pokreta koji opet donose najmračniji jezik nacionalne mržnje i verske netolerancije.

Kao da se potvrđuju reči pesnika Dušana Matića da prošlost dugo traje. On je, u jednom od svojih poetskih zapisa, na veoma jezgrovit i inspirativan način opisao svu složenost i izazovnost našeg odnosa prema prošlosti i njenom dugom trajanju. “O prošlosti se može ili da sudi, da joj se neprekidno sudi, ili da se osporava, da joj se u stvari peva. Nepristrasno, objektivno poznavanje prošlosti, stvar je gotovo nemoguća, njoj se, dakle, peva ili sudi. Ili i jedno i drugo u isti mah. S osmehom ili sa mržnjom – malo je važno. Najčešće, mi je interpretiramo, ili je iskrivljavamo, ili je ulepšavamo.“

Bilo bi logično očekivati da će Tadićeva izjava dobre volje biti jedan od početnih i neophodnih preduslova da se o ratu koji je vođen u vreme razbijanja socijalističke Jugoslavije počne govoriti van ustaljenih i čvrsto uspostavljenih šablona ratno-domovinske i nacionalpatriotske propagandne prakse. Sudeći po reakcijama u našoj i hrvatskoj javnosti, svako je ovu izjavu tumačio shodno svom beskompromisnom ideološkom, nacionalnom i građanskom ključu, težeći pri tome da potvrdi svoja ustaljena i nepomirljiva stanovišta o karakteru rata koji je vođen u Hrvatskoj, i to pretežno na teritorijama gde su vekovima živeli Srbi, koji imaju svoje istorijsko mesto u hrvatskom ustavu kao konstitutivni narod u toj federalnoj jugoslovenskoj republici.

Mi kao da ništa drugo i ne radimo nego sudimo prošlosti bez realne moći da stvorimo prostor za njeno objektivno i nepristrasno sagledavanje i vrednovanje. Jer pomirenje nije moguće ako i ovako izrečeno izvinjenje bude u Hrvatskoj dočekano kao Tadićev pokušaj političke manipulacije i nespremnost da se prizna kolektivna i isključiva krivica srpskog naroda za otpočinjanje i vođenje građanskog rata u Hrvatskoj. Reč je pre svega o gestu dobre volje koji nije rutinski i protokolaran, već je optrećen velikim političkim rizikom i ponavljanom optužbom da predsednik Srbije nije u svojoj izjavi spominjao zločine počinjene nad srpskim narodom i njegov progon iz Hrvatske u toku akcije “Oluja“.

Njegovo izvinjenje i nije priznavanje krivice kako se to traži u javnosti Hrvatske, niti je izraz težnje da se dostigne primer Vilija  Branta, već se radi o iskrenoj nameri da se izađe iz logike rata kao prvi korak pomirenja zajednica, kako je to okarakterisao Vladimir Milutinović u tekstu „Spekulativno pomirenje“. I upravo je o tome reč: o izlasku i napuštanju logike rata i jednostranih ideoloških viđenja naše nedavne prošlosti.

Poređenje sa toliko puta navođenim primerom Vilija Branta gubi svaki smisao jer su u pitanju potpuno drugačije istorijske i društvene okolnosti. Činjenica, koju inače redovno prenebregavaju oni koji govore o Brantovom poklonjenju u Varšavi, jeste da je on to učinio na mestu na kom se nalazi spomen-obeležje stanovnicima jevrejskog getoa koji su podigli herojski ustanak. On se nije poklonio žrtvama holokausta u Aušvicu. Međutim, Brantov istorijski gest nastao je kao rezultat i politički izraz dugogodišnje i teške rasprave koja se u nemačkom društvu odvijala o nacionalsocijalističkom nasleđu i krivici nemačkog naroda za politiku koju je vodio nacistički režim.

To nisu bile nimalo lake i jednostavne rasprave, kako to inače zamišljaju naši borci za uterivanje istine o srpskoj  agresiji i srpskoj kolektivnoj krivici, o čemu najbolje svedoči knjiga Helmuta Dubila Niko nije oslobođen istorije – nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga. Na njenim stranicama jasno se može videti kako se teško, mukotrpno i bolno odvijao proces suočavanja nemačkog naroda sa zločinačkim nasleđem Trećeg rajha. “Prisutnost nacionalsocijalističke prošlosti je za Nemce tog vremena očigledno bila podnošljiva samo u meri u kojoj su sebe mogli da (pogrešno) protumače kao njene najveće žrtve. Predsednik po starosti smatra da se nova demokratija može stabilizovati jedino ako saveznici razreše Nemce odgovornosti za monstruozne zločine njihove države, i to nije usamljen stav. S izuzetkom komunista i nekolicine levih socijaldemokrata, u ranim danima Bundestaga očigledno je postojao opšti konsenzus o tome da forsirana javna rasprava o nasleđenom moralnom teretu može samo da škodi demokratiji. Ako u ovom vraćanju na prošlost uopšte i postoji prizvuk moralne ocene, on nije samokritično upućen Nemcima, već mnogo više okupacionim silama, koje navodno preteruju s proganjanjem nacista. Bez prelaza i apodiktički Adenauer konstatuje da je denacifikacija nanela mnogo nesreće i veliku štetu. Istina, one koji su stvarno krivi treba najstrože kazniti. Bilo je potrebno gotovo četrdeset godina da bi jedan savezni predsednik, Rihard fon Vajceker, javno i bez ikakvih ograda priznao vinovništvo Nemaca. A zahvaljujući ovom bezrezervnom priznanju, istovremeno je na neideološki način moglo da se progovori o patnji kroz koju je prošlo nemačko stanovništvo posle rata koji je samo izazvalo.“

Ovih nekoliko izvoda samo potvrđuju složenost, izazovnost i političku osetljivost suočavanja sa prošlošću. To je proces koji se mora odvijati izvan ideoloških matrica i namere da se samo jedan narod – po pravilu srpski – neprestano označava kao kolektivni krivac za sve posledice razbijanja Jugoslavije.

U našoj javnosti su reagovanja na izvinjenje Borisa Tadića svedena na to da da li se ono što je rekao uklapa u aktuelnu ideološku i političku agendu tzv. patriotskih snaga, ili u očekivanja naših istaknutih boraca za ljudska prava i suočavanje sa prošlošću, koje će se odvijati po njihovom receptu u kome nema mesta za spominjanje zločina počinjenih nad srpskim narodom, budući da se na taj način relativizuju zločini počinjeni u ime srpskog naroda. Tako su se ove reči izvinjenja našle između dve ideološke krajnosti.

Očigledno je da ova izjava nije u potpunosti zadovoljila nijednu stranu jer za patriote predstavlja akt izdaje nacionalnih interesa srpskog naroda, dok je za građanski orijentisane jurišnike reč o malim i stidljivim pomacima u sagledavanju i priznavanju krivice srpskog naroda za zločine počinjene u građanskom ratu u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. U tom smislu je najekstremnije  stanovište izneo komentator Politike Boško Jakšić. “Tadić je šokirao zbrajače šteta poslednjih hiljadu/tisuću godina. Sve koje i danas vodi morbidna ruka koja prekopava stratišta, jame i vrtače, Jasenovce i Vukovare. One koji zbog poveza nacionalističke mržnje i netolerancije preko očiju i ne mogu da imaju viziju prosperitetne i mirne budućnosti. Dokle će se na ovim prostorima stalno prebrojavati počinjeno tuđe zlo, a sopstveno potiskivati kao da ga nije ni bilo. Dokle ‘naši’ mogu da ubiju i pale, a zločin je samo kada  isto rade ’njihovi’.“

Kako imati viziju prosperiteta i mirne budućnosti za koju se zalaže Jakšić ako se ne vodi ozbiljna i celovita rasprava o istorijskim izvorištima i karakteru rata koji je vođen kao posledica raspada i razbijanja druge Jugoslavije i ako se ne govori o zločinima počinjenim nad srpskim narodom? Suočavanje sa prošlošću se ne može obaviti tako što će se neprestano zahtevati da srpski narod prizna svoju isključivu krivicu za zločine počinjene u surovom građanskom ratu vođenom na tlu socijalističke Jugoslavije. Sada je ta rasprava gotovo nemoguća jer se radi o dva nepomirljivo suprotstavljena stanovišta o karakteru rata, i to je glavna prepreka suočavanju sa prošlošću. Za hrvatsku stranu, radi se o domovinskom ratu i agresiji Srbije na Hrvatsku, koja je branila svoju teritoriju od velikosrpskog napada, što je neka vrsta osnivačkog mita nezavisne hrvatske države. Za Srbiju, i pre svega Srbe u Hrvatskoj, reč je o građanskom ratu i etničkom čišćenju srpskih prostora kao izrazu stare težnje frankovačkih i ustaških ideologa o konačnom rešavanju srpskog pitanju u Hrvatskoj.

U tom smislu, veoma je indikativan komentar Miroslava Rožankovića “Dobrodošlo ali nedovoljno“, objavljen u Vjesniku: “Za nas u Hrvatskoj svako izvinjenje političkog vrha Srbije je poželjno i dobrodošlo, ne samo za buduće susjedske i političke odnose koji moraju ići dalje bez obzira na prošlost, nego i zato što je do juče, do Tadića, bilo nezamislivo da nam se iko izvini za krvavo i ničim izazvano orgijanje 1991. godine. Bilo bi još bolje da je takvo izvinjenje uslijedilo i ranije, i da su nam se za svirepa ubistva i granatiranja izvinili svi, kompletan vojni i politički vrh Srbije. Ali, što se nas tiče, za nas ne vrijedi, niti će ikada vrijediti pravilo da bi svi svima trebalo da se izvinimo. Jednostavno zato što Hrvati nisu bombardovali Srbiju i Čačak, nisu pljačkali i palili, nisu otimali i ubijali. Mi smo se, oprostite, ovdje samo branili. I zato je Tadićevo izvinjenje kao državnički gest za svaku pohvalu, zato jer ono ovdje dobrodošlo, ali je nedovoljno. A nedovoljno će biti i njegovom srpskom narodu sve dok se Srbija ne suoči sa prošlošću. Dok Srbija ne prođe svoju katarzu, ni uljuđenost Borisa Tadića, ni njegova proevropska orijentacija neće biti dovoljna garancija za put u Evropu.“

Katarza i suočavanje sa prošlošću mogući su jedino kao priznanje kolektivne srpske krivice za zločine počinjene u srpskoj agresiji na Hrvatsku. To su aksiomi za koje se zalažu ne samo u Hrvatskoj, već je to jedna od glavnih ideja naši istaknutih boraca za ljudska prava i zagovarača suočavanja sa prošlošću, i to bez sagledavanja žrtava koje je podneo srpski narod i istorijskih i društvenih procesa koji su doveli do konačnog razbijanja jugoslovenske države.

„U Hrvatskoj je napravljen ogroman iskorak u pravljenju bilansa i za Drugi svetski rat i za ono što se dešavalo devedesetih godina, ali se to ovde u medijima vrlo ignoriše – to je šteta jer se u Hrvatskoj prave veliki napori i na nivou države i na nivou istraživača istoričara. Stiče se utisak da se ovde ne dozvoljava da Hrvatska izađe iz te priče, što ona čini na pravi način već nekoliko poslednjih godina“, rekla je Sonja Biserko u duelu na TV Košava. Verovatno je - prema ovom objektivnom tumačenju - Srbija kriva i za najnoviju eskalaciju ustaških manifestacija u Hrvatskoj i za stalne napade kojima su izloženi Srbi u Dalmatinskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Da li je i to doprinos pravljenju bilansa ili je reč o politici čiji je cilj da Srbi i dalje budu izloženi progonu i diskriminaciji?

Sigurno je da i objavljivanje snimka poustaškog koncerta Marka Perkovića Tompsona u udarnom terminu na hrvatskoj televiziji predstavlja izraz ogromnog iskoraka koji je napravljen u Hrvatskoj u suočavanju sa ustaškim zločinima iz Drugog svetskog rata i zločinima etničkog čišćenja u vreme akcija „Oluja“ i „Bljesak“. Ali to ne zanima ni Sonju Biserko, a ni čitavu falangu tzv. građanski opredeljenih boraca za uterivanje istine o zločinima učinjenim u ime srpskog naroda, jer zalaganje da se u suočavanju sa prošlošću govori o celini istorijskih i društvenih dešavanja i manifestacija izgleda da ne dozvoljava Hrvatskoj da izađe iz te priče, ne uvažavajući dovoljno bilans iz Drugog svetskog rata i događaja iz devedesetih. Da li u taj bilans spada i činjenica da u krivičnom zakonu Hrvatske ne postoji zabrana nošenja nacističkih i fašističkih obeležja, pa je teško krivično procesuirati onoga ko u javnosti podigne nacistički pozdrav ili na kapu stavi ustaški znak.

Slavko Goldštajn je nedavno izjavio da je SDP Hrvatske za kandidata za premijera na predstojećim izborima istakla Ljubu Jurčića koji se kao stalni saradnik nalazio u impresumu najdesnijeg domaćeg glasila Hrvatski list iz Zadra, glasila koje se gotovo graniči sa neoustaštvom. U nedavno objavljenom intervjuu u Globusu posebno je istakao da su mu se četiri ujaka borila u vojsci NDH za Hrvatsku. „Dodatno je zabrinjavajuće što Jučić u tom intervjuu ističe samo ujake-ustaše, a prešućuje svoga oca koji je bio partizan“, kaže Slavko Goldštajn.

I to je deo bilansa o kome govori sa toliko ushićenja Sonja Biserko. U tom bilansu je za Srbe očigledno rezervisano već dobro poznato mesto remetilačkog faktora i naroda koji nije spreman da se suoči sa svojom zločinačkom, a sada i genocidnom prošlošću, ostajući vezan za svoje mitove i himere, a čak se usuđuje da zatraži da se govori i o njegovim velikim žrtvama u dvadesetom veku.

Kada se procenjuje izjava izvinjenja Borisa Tadića, ne treba izgubiti iz vida i izjavu koju je dao u Sarajevu 2005, niti njegov odnos prema muslimanskim žrtvama u Srebrenici, ali i srpskim žrtvama u Skelanima i srebreničkom kraju. Predsednik Srbije je tada u Sarajevu rekao da se nada i očekuje da će se desiti izvinjenje i od drugih koji su činili zločine. “Nije celi srpski narod činio zločine. Činili su ga pojedinci. Zato je nemoguće optuživati jedan narod. Mi svi jedni drugima dugujemo izvinjenje.“

Ovako izrečen stav je samo druga strana procesa suočavanja sa prošlošću, koji pretpostavlja, pre svega, da se u njega uđe na neideološki način, i to bez predrasuda, nepristrasno, sa puno objektivnosti, strpljenja, upornosti i tolerancije, bez iskrivljavanja i jednostranih interpretacija istorijskih i društvenih događanja. Sve su to preduslovi koji moraju biti poštovani i primenjivani jer na našim prostorima prošlost zaista dugo traje.

 09. jul 2007. godine