Zlatoje Martinov

Odgonetnuta tajna Dahaua

Zatočeništvo patrijarha srpskog Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovića za vreme nemačke okupacije najčešće se povezuje sa njihovim tobožnjim stradalništvom, “mučeništvom za pravoslavnu veru i otadžbinu”. Taj stav, premda bez ikakvog realnog osnova, danas, nažalost, dominira u našoj publicistici i istoriografiji. Štaviše, svaki pokušaj objektivne istorijske nauke da demistifikuje to “mučeništvo” i “stradalništvo” i pokaže stvarnu sliku o njihovom zatočeništvu, kako u okupiranoj zemlji (Rakovici, Ljubostinji, Vojlovici), tako i u Nemačkoj, u logoru Dahau, nailazi na žestoke osude Srpske pravoslavne crkve, odnosno njenih velikodostojnika. Autori takvih pokušaja bivaju podvrgavani oštrim i nemilosrdnim kritikama i stigmatizovani kao nepatrioti i duhovni izrodi.

Slično prolazi, svedoci smo, i knjiga Predraga Ilića o kojoj danas na ovom eminentnom skupu govorimo, a bogme i sâm autor, iako je uložio ogroman naučno-istraživački napor da – tragajući po vrlo oskudnoj, ali i izuzetno šarolikoj literaturi o ovom pitanju (memoarska građa, sećanja, uzgredna zapažanja o internaciji dvojice velikodostojnika SPC u delima koja za osnovu imaju sasvim drugu temu, novinski napisi, feljtoni, polemike u emigrantskoj, pre svega u četničkoj i ljotićevskoj štampi na Zapadu i sl.), kao i po državnim i crkvenim arhivima – utvrdi činjenično stanje. A ono se dugo skrivalo unutar Srpske pravoslavne crkve i, osim oveštalih floskula o “nečuvenom martiru” ove dvojice (a naročito kada je o episkopu Nikolaju reč), njihova internacija je bila istinska tabu tema o kojoj se nije smelo pričati, a kamoli detaljnije istraživati.

Crkvi je odgovarala vešto smišljena i često ponavljana fraza da je vladika Nikolaj mučenik i da je tokom internacije, i naročito “zarobljeništva” u logoru Dahau, bivao izložen najvećim stradanjima, poput ranohrišćanskih svetaca. Zapravo, tokom perioda od nekih četrdesetak godina nakon Drugog svetskog rata u našoj široj javnosti se zatočenje patrijarha Gavrila Dožića i vladike Nikolaja Velimirovića gotovo uopšte nije spominjalo zbog ateističkog karaktera države i odnosa ove dvojice, a naročito vladike Nikolaja, prema komunističkom režimu. Naime, dok se patrijarh Gavrilo samovoljno vratio u zemlju 1947. godine, priznao Titov režim i ponovo preuzeo patrijaršijski tron, dotle je Nikolaj otišao u Ameriku i do svoje smrti 1956. bio ogorčeni protivnik nove Jugoslavije.  

Buđenjem velikosrpskog nacionalizma ozvaničenog Miloševićevom instalacijom na vlasti sredinom i krajem osamdesetih, a naročito tokom ratnih devedesetih godina, počeo se prvo u krilu Srpske pravoslavne crkve, a docnije u celom društvu, preko tekstova pojedinih crkvenih velikodostojnika (Amfilohija Radovića, Atanasija Jeftića, Jovana Velimirovića, Artemija Radosavljevića), razvijati mit o svetosti vladike Nikolaja upravo na osnovi njegovog “stradalništva u zloglasnom logoru smrti u Dahauu”. Kao što je našoj javnosti poznato, mošti vladike Nikolaja prenete su 1991, uz veliku pompu, iz Amerike u njegovo rodno mesto Lelić kraj Valjeva, što je bio prvi korak ka njegovom kanonizovanju. Dvanaest godina kasnije (2003), uprkos mnogim kontroverzama vezanim za njegov ne baš svetački život i rad, pa i prvobitnom protivljenju samog patrijarha Pavla (“postoje neke okolnosti u njegovom životu koje zasad onemogućavaju da bude kanonizovan”), Crkva će ga proglasiti za sveca, po značaju “prvog posle Svetog Save”.

U svim tim tekstovima i panegiricima nije bilo nimalo ozbiljnih pokušaja da se istraže činjenice o datumu odlaska, dužini boravka i tretmanu vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu. Štaviše, patrijarh Gavrilo (koji očito nije figurirao kao kandidat za sveca!) u tim tekstovima crkvenih, ali i nacionalistički ostrašćenih svetovnih pisaca, gotovo da nije bio uopšte pominjan, a nekmoli glorifikovan. Ako ga je ko i pominjao, to je bilo zato što je bio zatočen zajedno sa Nikolajem, dakle bio je neka vrsta uzgredne pojave, odnosno “kolateralne štete” u procesu hotimične idealizacije ličnosti i dela vladike Nikolaja kao prve stepenice ka izgradnji njegovog kulta i svetačkog oreola.

Upravo stoga autori brojnih hvalospeva o Nikolaju nimalo nisu poklonili pažnje tome šta se zaista zbivalo sa njim (i sa Gavrilom) u Dahauu, već su ponavljali sopstvene i tuđe priče o njegovom mučeništvu. Ova knjiga, međutim, prvi put u našoj istoriografiji, na ozbiljan i naučno fundiran način obrađuje ovu temu. Ovde ostavljam po strani istoriografiju bivših prostora SFRJ koja se bavi Nikolajem Velimirovićem. Tu, pre svega, mislim na studiju Ljubice Štefan. Ali kod nas, u Srbiji, ovo je prvi pokušaj celovitog sagledavanja ovog pitanja. Naime, komparirajući sve što je kod nas do danas objavljeno kako u feljtonistici, tako i u istorijskoj nauci, uključujući u analizu i strane, pre svih nemačke izvore (a oni su brojni i mnogo pouzdaniji od srpskih), i naročito kada je 2002. godine Srpska pravoslavna crkva za javnost otvorila arhivsku građu o episkopu Nikolaju, autor je mogao da se upozna sa dotad nepoznatim momentima njegove biografije i sa službenom prepiskom koja je vođena između kvislinške Nedićeve vlade i Svetog sinoda, odnosno skopskog mitropolita Josifa koji je zamenjivao patrijarha Gavrila. Ta građa je pomogla autoru da sklopi mozaik zbivanja i da našoj javnosti prezentuje jednu, istina sintetičku, ali i vrlo pouzdanu verziju o vremenu odlaska Nikolaja i Gavrila iz manastira Vojlovica kod Pančeva u Dahau, trajanju logorisanja i njihovom tretmanu u tom logoru.

Šta je autor ove korisne studije – koja je rezultat neverovatno velikog i savesnog istraživačkog napora – izveo kao zaključak?

Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili zatočeni u koncentracionom logoru Dahau tokom cele okupacije Jugoslavije, kako to tendenciozno i neistinito tvrde njihovi biografi i pojedini crkveni pisci. Iz temeljnog pregleda svih relevantnih dokumenata i njihovim međusobnim kritičkim upoređivanjem dolazi se do zaključka da su obojica stigli u Dahau 25. septembra 1944. godine i da su tamo bili najdalje do kraja oktobra, a svakako ne duže od 7. novembra iste godine, što znači da su u konfinaciji proveli jedva nešto više od mesec dana. Ovakva tvrđenja imaju jako uporište u nekoliko nezavisnih dokumenata. Jedan koji ću citirati, a koji u svojoj knjizi navodi Ilić, jeste fragment iz neke vrste dnevnika Đorđa Kolakovića, jednog od Ljotićevih pristalica, koji je, studirajući agronomiju, još od 1942. godine živeo u Beču:

“Koliko se sećam, oko 10. oktobra 1944. godine, stigao je u Beč general Milan Nedić sa svojom vladom. Prilikom moje prve audijencije kod generala Nedića u hotelu ‘Bristol’, stavio mi je do znanja da će biti pušteni iz koncentracionog logora Dahau njegova svetost patrijarh srpski Gavrilo i episkop žički dr Nikolaj Velimirović, i da ja gledam da ih dočekam i što je najbolje moguće smestim u Beču. Ne sećam se tačno datuma, ali verujem da to bilo negde oko 15. oktobra 1944. godine kada smo dobili tačan izveštaj o dolasku voza u kome će biti njegova svetost patrijarh Gavrilo Dožić i episkop žički dr Nikolaj. Na železničku stanicu smo izašli prota Vlastimir Šipka, paroh srpske crkve u Beču, manastirski đak i bogoslov Mirković, koji je bio dirigent našeg crkvenog hora, i ja. Na peronu stanice tog hladnog jesenjeg dana sačekali smo dugu kompoziciju voza koji je stigao u Beč. Već pri kraju... videli smo prvo kamilavku njegove svetosti patrijarha Gavrila  i njegovu visoku priliku... za patrijarhom je išao vladika Nikolaj. Iza njih se pojavio Jova Saračević...”

Da su Gavrilo i Nikolaj izašli iz Dahaua pre kraja oktobra meseca, svedoči i jedan tekst novinara i publiciste, takođe ljotićevca, Milana Jovanovića Stojimirovića: “...kada sam se oktobra 1944. našao u izbeglištvu u Minhenu, ja sam tu čuo od Srba da su njih dvojica u svešteničkom odeljenju logora Dahau. I pored sve strogosti režima u tome logoru, ovi Srbi su imali neku tajnu vezu sa ljudima u njemu. Ja sam preko njih poslao Nikolaju jednu kutiju od sto cigareta ‘morava’ i pitao ih da li mu treba što od medikamenata, a odmah sam pisao Damjanu Kovačeviću u Beč da mu javim gde se nalaze patrijarh i dr Nikolaj, moleći ga da učini sve da se ti ljudi puste i izbave... Nekoliko dana docnije, Kovačević mi je javio da su mere za puštanje  preduzete... A nepunu nedelju dana iza toga jedna nemačka slikarka, koja nije bila Hitlerovka, došla je k meni i rekla mi da se dva srpska crkvena poglavara  (zwei serbishe Kirhenfursten) nalaze u jednome hotelu na jezeru Šlirze u Bavarskoj... Tada mi je bilo jasno da ih Nemci nisu mogli niti hteli da neposredno iz logora otprave u Beč, nego su ih prvo držali u Šlirzeu da se koliko toliko oporave, operu i odmore od dahauskih užasa, pa su im tek onda dali dozvolu da idu u Beč.”

Kakav je bio stvarni tretman vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu? Da li je bilo “užasa”, kako retorički veli Stojimirović, za dvojicu crkvenih velikodostojnika u logoru Dahau?

Na osnovu svih raspoloživih dokumenata, autor ove knjige je dokazao da nije. Naime, obojica su bili smešteni u paviljon sa posebnom namenom za visoke političke i verske ličnosti, tzv. počasni bunker. Nisu bili mučeni, maltretirani i izgladnjivani, omalovažavani i vređani kao ostali logoraši, niti su morali da idu na prisilan rad. Oni su uživali status “počasnih zatvorenika”, privilegovanih ne samo u odnosu na obične logoraše nego i u odnosu na ostale “počasne” zatvorenike. Nisu morali da nose logorsku odeću, nisu dobijali logoraške brojeve, nisu bili brijani ni šišani, uz svešteničku odeću mogli su da zadrže časovnike i druge lične stvari, dobijali su kvalitetnu hranu iz kuhinje za esesovce, uživali redovnu zdravstvenu zaštitu (ona je u više navrata u samom logoru ukazivana i Gavrilu i Nikolaju!), mogli su da čitaju časopise i knjige, vladika Nikolaj je čak imao vremena i za razmišljanje i pisanje svojih tekstova, mogli su da slobodno šetaju izvan “počasnog bunkera”. Održavali su kontakte sa spoljnim svetom preko Srba iz Minhena i od njih dobijali cigarete i druge potrepštine, što im, očigledno, logorske vlasti nisu zabranjivale.

Zašto su ova dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika imali takav tretman?

Nije nepoznato da je episkop Nikolaj pre rata imao velike simpatije za Hitlera i njegovu nacional-socijalističku partiju, što je u više javnih nastupa obelodanio. Njemu je nemački poslanik u Beogradu svojevremeno uručio jedno od visokih nemačkih odlikovanja – Gvozdeni krst, kao znak zahvalnosti nemačke vlade za razvijanje jugoslovensko-nemačkih odnosa i saradnje. Međutim, Nikolaj će zajedno sa patrijarhom Gavrilom 27. marta 1941. podržati Simovićevu vladu i javno preko radija pohvaliti pučiste što su razvrgli sramni pakt. To im Nemci nisu oprostili i, uprkos ranijim Nikolajevim zaslugama, obojicu konfinirali: patrijarha Gavrila prvo u manastir Rakovica (od 5. maja 1941. godine – uz osmomesečni prekid jer je od novembra 1941. do jula 1942. bio na lečenju u Beogradu – pa do 21. maja 1943), a potom u manastir Vojlovicu (od 21. maja 1943. do 14. septembra 1944, kada je upućen u Dahau gde je stigao 25. septembra); episkopa Nikolaja prvo u manastir Ljubostinju (od 12. jula 1941. do 16. decembra 1942), a potom u manastir Vojlovicu (od 16. decembra 1942 do 14. septembra 1944, kada je zajedno sa patrijarhom Gavrilom upućen u Dahau, gde je stigao 25. septembra).

Iako su bili internirani, obojica su imali potpunu slobodu da se kreću u manastirskom krugu, da primaju crkvene velikodostojnike, predstavnike novoformirane Komesarske uprave i docnije Nedićeve vlade, nedeljom su služili liturgiju, molili se, i uopšte održavali puni i nesmetani duhovni život. Dozvoljeno im je primanje hrane i pića, pa čak (Nikolaju kao strasnom pušaču!) i cigareta od prijatelja i poštovalaca. Odnos okupacionih nemačkih vlasti bio je više nego tolerantan. Gavrila su redovno posećivali i izveštavali ga o crkvenim stvarima mitropolit Josif i ostale vladike, a obojicu su nesmetano obilazili odmah po internaciji šef Komesarske uprave Milan Aćimović, a docnije i predsednik kvislinške srpske vlade Nedić i njegovi “ministri“ Olćan, Velmar-Janković, Velibor Jonić, te vođa “Zbora” i nemački čovek Dimitrije Ljotić, inače najbliži Nikolajev prijatelj i drugi.

Čak i samo prebacivanje u Dahau nije bio plod nekakve nemačke želje da se ova dvojica crkvenih velikodostojnika ponize i muče. Naprotiv, tamo su prebačeni kako ne bi pali u ruke Titovima partizanima i boljševičkoj Crvenoj armiji koja je nadirala prema jugoslovenskim granicama. Oni su im bili odlična zaloga za buduće eventualne pregovore sa zapadnim saveznicima. Oslobođeni su krajem oktobra 1944. upravo iz tih razloga, i to na predlog nemačkog poslanika za Balkan Hermana Nojbahera i njegovog šefa, ministra spoljnih poslova Rajha, Joakima fon Ribentropa, uz punu saglasnost šefova RSHA Hajnriha Himlera, Ernsta Kaltenbrunera i Hajnriha Milera. Na ovakvu odluku svojim neprestanim molbama svakako su uticali i Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, koji su u svojim usmenim i pismenim zahtevima nemačkoj strani iznosili uverenja da su dvojica duhovnika neophodni kao simboli ujedinjenja kvislinških snaga izbeglih u Sloveniju za “odlučnu borbu protiv partizana i komunizma” koja je trebalo da počne u proleće naredne, 1945. godine.

Ilić ispravno zaključuje da su Nemci sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem postupali krajnje učtivo i sa uvažavanjem ne zato što su ih voleli, nego zato što su im bili potrebni. Posle puštanja iz logora Dahau, oni su bili smešteni u jednom hotelu u mestu Šlirze, na istoimenom jezeru, gde su uživali tretman počasnih gostiju sa punim komforom i zdravstvenom negom.

Kada su se oporavili, stigli su u Beč 24. januara 1945, gde se od oktobra 1944. nalazila srpska vlada i gde su ostvarili pune kontakte sa Dimitrijem Ljotićem,  Milanom Nedićem, Milanom Aćimovićem, šefom bivše Komesarske uprave, koji je u tom trenutku bio izaslanik generala Draže Mihajlovića, koji se pak nalazio u Bosni i upravo tih dana pismeno molio “Njegovu ekselenciju poglavnika” da omogući nesmetan prolaz četničkih jedinica kroz Hrvatsku na putu za Sloveniju, istovremeno izražavajući nadu da će se “u ovom teškom trenutku za sve nas” i “Vaša ekselencija” priključiti “zajedničkom frontu protiv nadiruće komunističke nemani”. Tokom aprila 1945. patrijarh Gavrilo, a naročito vladika Nikolaj, isticali su se redovnim obilaskom kvislinških trupa u Sloveniji, gde su blagosiljajući “srpske junake” vršili “smotru” trupa Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića u Postojni, ali i četničkih jedinica popa Momčila Đujića, koji je takođe bio na “slobodnoj teritoriji”. Oni su 31. marta 1945. napustili Beč i ceo april proveli na “slobodnoj teritoriji”. Već prvih dana aprila u Feldenu, gde su bili smešteni, posetili su ih Momčilo Đujić, Dimitrije Ljotić, Dobrosav Jevđević, general Miodrag Damjanović, a od Nemaca dr Alojz Šmaus, Šobergrupenfirer Odil Globočnik i  grof Černin, sin bivšeg austrougarskog ministra spoljnih poslova. Ljotićevac i istoričar SPC dr Đoko Slijepčević je takođe bio prisutan i o tim danima kaže: “Znam i video sam da su oni (Nemci – prim. Z. M.) prema patrijarhu Gavrilu i prema episkopu Nikolaju veoma pažljivi. Obojica su bili smešteni u jednom veoma lepom hotelu... Dimitrije Ljotić se usrdno zalagao da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj dođu među naše jedinice u Sloveniji... Razume se da su nacionalne jedinice rado pozdravile pojavu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja...”

Kako su savezničke trupe sve više napredovale prema austrijskoj granici, a bombardovanja Beča i ostalih nemačkih gradova bivala sve razornija, Nojbaher je, iz bezbednosnih razloga predložio Berlinu da se dvojica velikodostojnika iz Svetog Petra kraj Gorice prebace prvo u Kicbil, a potom u Švajcarsku. Ovaj plan su podržali Ljotić i predsednik srpske vlade Nedić, koji se sa ostacima svoje vlade nalazio u Kicbilu. Dimitrije Ljotić je 23. aprila dobio radio-depešu da hitno otputuje u Sveti Petar kod Gorice da se pozdravi sa patrijarhom Gavrilom i episkopom Nikolajem, pred njihov put u Kicbil. Tom prilikom, Ljotić im je poneo “važna dokumenta o stanju u zemlji”, koja je trebalo sačuvati u cilju antikomunističke propagande i delovanja kod zapadnih saveznika. Istog popodneva, međutim, u saobraćajnoj nesreći Ljotić je poginuo, a sutradan, 24. aprila, sahranjen je u Svetom Petru, gde su se i dalje nalazili Gavrilo i Nikolaj. Svom najvećem prijatelju Ljotiću episkop Nikolaj je održao opelo i poznati govor u kom poziva na borbu protiv partizanskih jedinica i odbranu pravoslavlja i srpstva.

Iste večeri su obojica, i Gavrilo i Nikolaj, otputovali u Kicbil i bili smešteni u hotelu “Grand”, gde je već nalazio Nedić sa svojim ministrima. Ispred hotela ih je dočekao i ljubazno pozdravio Herman Nojbaher i izrazio im saučešće povodom tragične smrti Dimitrija Ljotića. Tom prilikom, rekao im je da će vrlo brzo biti prebačeni u Švajcarsku odakle će moći da nastave borbu protiv komunista. Međutim, 1. maja 1945. Nojbaher je posetio patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja i saopštio im da su “nažalost, putevi prema Švajcarskoj dovedeni u opasnost od američkih i francuskih trupa, te je nemoguće u ovom trenutku napuštati Kicbil”. Ali 8. maja 1945. Amerikanci su ušli u Kicbil, tako da od puta u Švajcarsku nije bilo ništa. Već pomenuti Slijepčević navodi sledeće: “Američki general je već sutradan posetio generala Nedića, a zatim episkopa Nikolaja. Sa episkopom Nikolajem, koji je znao engleski, otišao je kod patrijarha. I patrijarhu i episkopu Nikolaju ponuđene su dve mogućnosti: da odu u dobrovoljnu emigraciju ili da se vrate u otadžbinu...”

Iz Ilićeve knjige jasno proizlazi zaključak da mi do danas nismo imali celovitu i istinitu verziju internacije patrijarha srpskog Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, kako u pogledu dužine njenog trajanja, tako ni u pogledu tretmana koji je bio prema njima primenjen. Nekritičkim pisanjem crkvenih autora prikrivane su osnovne činjenice o toj internaciji, izmišljana tobožnja mučenja i torture, sve u cilju razvijanja mita o stradalništvu obojice, a naročito Nikolaja, kako bi se lakše prihvatila ideja nekolicine ekstremnijih srpskih episkopa o proglašenju Nikolaja za sveca, što je na kraju i učinjeno. Autor na neki način “okrivljuje” i vancrkvene pisce Titove Jugoslavije, dakle istoričare, koji su iz oportunističkih razloga izbegavali da se bave ovom temom upravo iz razloga da se, rezultatima temeljnog istraživačkog rada na ovu temu, odnosno otkrivanjem pune istine, ne pomute dobri odnosi Titovog režima sa Srpskom pravoslavnom crkvom i osobito patrijarhom Germanom.

Zaključak koji izvodim mogao bi glasiti: uz puno uvažavanje neporecive duhovne i intelektualne veličine vladike Nikolaja, on pak, zbog svojih ličnih osobina i načina života (iako monah, nije baš dosledno živeo asketski i podvižnički kako to nalažu manastirski tipici), nije mogao biti svetac. Crkva je Nikolaja trebalo da s pravom veliča kao našeg najboljeg teologa (možda i boljeg od ave Justina Ćelijskog), još više kao verskog učitelja i filozofa, i tada nikakvih nesporazuma sa istorijskim činjenicama ne bi bilo. Ne bi bilo ni disputa koji se poslednjih godina rasplamsao, a možda ni ovog našeg današnjeg razgovora, za koji držim da je vrlo važan i podsticajan i da vodi istinskom i nepristrasnom pokušaju da se iz raznih uglova i različitih vizura sagleda celokupan život i delo vladike Nikola.

Ovom Ilićevom knjigom naša istoriografija je u značajnoj meri demistifikovala mitove i poluistine koje su plasirali, i koje i dalje plasiraju, neki crkveni pisci u vezi sa nimalo svetačkim životom episkopa Nikolaja i njegovim “svetačkim stradalništvom”. Konačno je odgonetnuta “tajna Dahaua”.

(Autor je publicista i jedan od urednika lista Republika; izlaganje na okruglom stolu posvećenom knjizi Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua Predraga Ilića, koji su 09. juna 2007. organizovali NSPM i Udruženje za političke nauke.)