Pre godinu dana, Međunarodni sud pravde (MSP) presudio je u predmetu Bosne i Hercegovine protiv Srbije tako što je oslobodio Srbiju krivice za neposredno učešće u genocidu u Bosni. Mi, članovi međunarodne akademske zajednice, smatramo da ova odluka – koja je doneta bez razmatranja svih raspoloživih dokaza – predstavlja lošu presudu i izdaju načela po kom međunarodno krivično pravo treba da deluje u cilju sprečavanja i kažnjavanja zločina genocida. >>ceo tekst

Što Latin reče, “ukratko”, potka njegove emisije je otprilike ova: Krug raspada bivše Jugoslavije se završio, sada treba podvući crtu. Hajde da to uradimo ovako: vi pristanite da ste vi uzrok svega što se tu dešavalo; time ćete sebi objasniti zašto vam se desilo to što vam se desilo – katastrofa – a sa nas će biti skinute sve krivice, ali, zauzvrat mi ćemo obratiti pažnju na vas kao ljudska bića, podsetićemo se Druge Srbije i gubitnika, siromašnih, izbeglica itd. Međutim, može li ovo biti to podvlačenje crte, može li to biti kraj rata? Razlog zašto ne može ovde nije teško prepoznati. Ova logika koja se predlaže kao završetak rata u stvari je njegov deo. >>ceo tekst

Poricanje je jedan od centralnih novih srpskih kvaliteta. Toliko nov, da mi nemamo odgovarajuću reč za to, a oni prosvetljeni to označavaju engleskom rečju „denial”. Ovo „denial”, hladnoća licem u lice sa ljudskom patnjom, nesposobnost da se pokaže elementarno saosećanje, dokazuje da mi kao društvo nismo nigde. Ponekad se čini kao da nismo hteli da izbegnemo vrtlog prošlosti... Da, neizbežni „gubitak” nekadašnje južne srpske pokrajine Kosovo određeni krugovi našeg društva će shvatiti upravo kao apokalipsu. Nedavno je centar Beograda bio oblepljen plakatima, koji žele da nas opamete: „Nema Srbije bez Kosova”. Ko to kaže, taj laže, što u suštini mnogi znaju – jer uprkos svemu postaje jasno da status Kosova igra primetno marginalnu ulogu za svakodnevnicu i brige Srba. >>ceo tekst

Stanje opisano u prethodnim rečenicama potpuno odgovara onom iz 1991. godine u Hrvatskoj. Na izborima je pobedila partija radikalne desnice u kojoj su jezgro činili i zagovornici proustaškog programa Ante Pavelića. Prvo što je ta partija (HDZ) učinila bilo je proterivanje Srba kao konstitutivnog naroda iz Ustava, što je imalo ne samo simboličko već i funkcionalno značenje jer je, do tada, Srbima time garantovano da neće nad njima ponovo biti učinjen genocid kakav je viđen tokom Drugog svetskog rata (znači pre 46 godina), kada je ta država (NDH), kao koalicioni partner Hitlera, pobila u svojim logorima više od milion ljudi, pre svega Srba, Jevreja i Roma. >>ceo tekst

Posebna pažnja u ovoj analizi posvećena je „stanju na terenu“, odnosno stvarnom položaju Srba u navedenim državama. Pripadnici srpskog naroda nastanjeni u državama nastalim od Jugoslavije suočeni su sa nepriznavanjem statusa manjine (Republika Slovenija i Republika Crna Gora), kao i sa postepenom integracijom i asimilacijom (Republika Hrvatska i Republika Makedonija). Položaj Srba u Bosni i Hercegovini se, kako ističe autor, umnogome razlikuje od statusa njihovih sunarodnika u drugim postjugoslovenskim državama zahvaljujući načelu konstitutivnosti, odnosno, punoj jednakopravnosti ovog naroda sa Bošnjacima i Hrvatima. >>ceo tekst

U poslednjih nekoliko godina, kako u domaćoj tako i u međunarodnoj javnosti, sve više se raspravlja o tužbi, a zatim od 26. feburara 2007. i o presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ovaj postupak je, mnogi su ga nazivali „sporom stoleća”, opravdano izazvao veliko interesovanje, ne samo u okviru pravne struke i nauke, nego i među političkom elitom, pa i javnosti u najširem smislu te riječi. Nije ni slučajno što je to tako, jer bi ovakva tužba, da je kojim slučajem bio prihvaćen njen tužbeni zahtjev, prouzrokovala nesagledive štetne posledice po, prije svega, Republiku Srbiju, kojoj bi presudom ovog suda, prvi put u njegovoj istoriji, bila nametnuta kolektivna odgovornost za genocid i zločine protiv čovječnosti. >>ceo tekst

Njihova «Srebrenica» je, dakle, jedna nedovršena istraga. Kidnapovanje bivšeg predsednika Srbije za Vidovan bio je samo još jedan neuspeli pokušaj da se Srpska politička nacija silom utera u genocidnu priču, čiji se inspiratori kriju među onima koji je najodlučnije optužuju za krivicu. Propali pokušaj da njihovom slikom Srebrenice kompromituju naš Vidovdan. Već smo naučili i sad pouzdano znamo iz sopstvenih političkih aktuelnosti, da su «inspiratori zločina» i oni koji su stvarali «kriminogenu atmosferu u kojoj su ljudi ubijani» po pravilu ti koji su najveće galamdžije u osudi zločina. >>ceo tekst

Nikada nisam razmišljao o tome da li je trebalo neko da se ispriča, ili izvini porodicama žrtava jasenovačke fabrike smrti. Bilo je to vreme bratstva i jedinstva. Ko je uopšte i smeo da pokrene tu temu? O tome se ćutalo. Čak mi ni moja majka, sve do pre nekoliko godina, nije rekla da su ona i cela njena porodica bili tri meseca u ustaškom logoru Slavonska Požega da bi kao Srbi iz Bosne poslednjim transportom bili proterani u Srbiju. Niko im se nikada zbog toga nije izvinio. Pa, ipak, imam veliko razumevanje za potez predsednika Srbije Borisa Tadića koji se u jednoj emisiji hrvatske televizije izvinio hrvatskom narodu za sve ono loše što su mu neki učinili u ime srpskog naroda. >>ceo tekst

„U Srebrenici je zvanicno utvrdjeno da je pobijeno gotovo 8'000 Bosnjaka“, stoji u dopisu Nezavisnog udruzenja novinara Srbije (NUNS), povodom clanka „Lična karta Srebrenice“, objavljenom u Glasu javnosti. Ova brojka nije, medjutim, nigde zvanično „utvrdjena“, o njoj se samo piše u varijantama kako kome odgovara, pa tako i NUNS: deli lekcije o korektnosti interpretacije „slučaja Srebrenice“ a i samo se služi nekorektnošću. Postoji spisak nestalih - ne pobijenih! - osoba iz Srebrenice, koji se kroz godine menjao kako u broju tako i u imenima. >>ceo tekst

Cela buka oko navodne srpske kolektivne odgovornosti za dešavanja oko Srebrenice u julu 1995. diže se, sve je očiglednije, osim iz čisto političkih razloga, radi prikrivanja apsolutnog nedostatka bilo kakvih dokaza za takve tvrdnje. Dakle, umesto kutija za šibice, imamo, kao u londonskom Hajd-parku, kutije s kojih bukači mogu da lansiraju svoje optužbe bez pokrića, vešto zamenjujući u zaglušujućoj buci teze koje služe kao postolja njihovim kutijama. Jedini zasad dokazani izvršitelj haški-definisanog genocida u Srebrenici jeste Dražen Erdemović, po nacionalnosti - bosanski Hrvat, bivši pripadnik HVO i Armije BiH, plaćenik francuske obaveštajne službe u Kongu. >>ceo tekst

U pravosuđu važi pravilo da ne treba kritikovati presudu ili postupanje u nekom postupku, bez prethodnog poznavanja predmeta. To je minimalni standard ozbiljnosti u struci. Da bi se neko upoznao sa ovim predmetom, trebalo bi mu šest meseci intenzivnog rada. Ne mogu da se izjasnim koliko hiljada strana ima ovaj predmet, tek – njegova širina je, kad se svi spisi postave na police, oko sedam metara. Naš tim je na njemu radio duže od četiri godine. Spor dug 14 godina je presuđen. To samo po sebi ne može da izleči ratne rane, ali se iskreno nadam da će ova presuda dovesti do predaje poslednjih begunaca tribunalu i utrti put za trajno pomirenje naroda u BiH. Žrtve se ne smeju zaboraviti; optuženi se moraju goniti, a odgovorni kažnjavati. >>ceo tekst

Mnogo istorije Srbima se događa u ovom najkraćem mesecu. Toliko da se čak i ne govori mnogo o 26. februaru, kada će u Hagu, pred Međunarodnim sudom pravde biti izrečena presuda po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore. A ukoliko odluka bude nepovoljna po našu zemlju, Srbija će postati prva zemlja na svetu koja je osuđena za genocid. Radoslav Stojanović, šef srpskog tima koji je pred Međunarodnim sudom pravde pokušao da obori tužbu BiH, kaže da se ne bi ni prihvatao tog posla da nije optimista. Ipak, nije želeo da komentariše kakva je odluka koju su 15 sudija MSP nesumnjivo već doneli i za čije objavljivanje se čeka ponedeljak. >>ceo tekst

Bombe po civilnom stanovnistvu, « nekontrolisani ispadi » americkih vojnika … (Masakr u My Lai-u je samo jedan od takvih «ispada», sticajem okolnosti i poslovicno jedna od zadnjih kapi u vec prepunoj casi). Koliko je Vijetnamaca platilo glavom ovu ratnu igru u kojoj «nisu bili satanizovani»? Milion, sto-dvesta hiljada vise ili manje? «Od 1980. do kraja 1982., u brazilskoj drzavi Para izvrseno je prskanje vegetacije herbicidom, duz 130 milja duge elektricne linije … Nakon toga je, duz te linije, 50 ljudi u teskom mukama umrlo, 31 trudnica je pobacila i 5'000 farmerskih zivotinja crklo. Upotrebljeni otrov … zvao se «Orange» i isproban je uspesno u Vijetnamu». U Vijetnamu su desetine hiljada kvadratnih kilometara bili izlozeni dejstvu toga i njemu slicnih otrova (operacija «ogolenja drveca»). >>ceo tekst

Priča koja sledi nastala je, kao i mnoge druge priče, s razlogom. Prema mom sećanju na neke (makar i ne do kraja izrečene) reči nekih bivših mojih sarajevskih kolega, koji su se, kao Srbi drugih dveju vera ustvari, prema meni (prema nama!) poneli kao u onom Svetskom ratu, Hrvat, arhitekta Franjo Svara prema svom dugogodišnjem kolegi iz sarajevske Srednje tehničke škole i sa praške Visoke tehničke škole, Jevrejinu, arhitekti Leonu Kabilju. Ispričaću ovde tu tužnu priču Leona Kabilja, koju je on meni ispričao u svom tašmajdanskom stanu pre trinaest godina, sa suzama u očima. Bio sam prvi kome je to ispričao, rekao mi je tada. >>ceo tekst

Jedan od Vasih «originala»: «Mozemo mi o komunistima da mislimo sta hocemo, (…) ali jula meseca 1941. pravi Srbin i pravi pravoslavac bio je sa komunistima. I stotine i stotine svestenika dalo je svoje zivote u borbi protiv fasizma, ukljucujuci i cetvoricu vladika nase crkve». Ovo bure ne drzi vodu, ne samo sto ima mnogo rupa («pravi Srbin i pravi pravoslavac») vec mu je i dno prolupano («stotine i stotine svestenika…», itd.). Da vidimo prvo rupe, samo nekoliko: Do 22. juna 1941. komunisti se nisu ni culi, a Draza je vec bio poznat. Kakvi su Srbi i pravoslavci bili oni kod Draze ili veliki broj simpatizera i pristalica Drazinog pokreta - u to vreme a i kasnije? >>ceo tekst