Zašto je to značajno za pomenutu odbranu Miloševića? Prosto, u argumentu koji je pružen imamo na delu upravo takvo – pogrešno – shvatanje teorije i prakse: Milošević je imao dobre namere i taman kad je počeo da ih prevodi u praksu na putu mu se isprečila realnost, objektivna situacija u kojoj je bilo prosto nemoguće sprovesti u delo takvu plemenitu zamisao. Realnost je, dakle, kriva a Milošević je heroj jer je u takvoj, surovoj, realnosti izdržao tako dugo. Pa, dragi moji „levičari“, stvari ne stoje tako. Vratimo se opet Hegelu: u izrazu «jedinstvo teorije i prakse» to jedinstvo nije ono koje tek treba da nastane, nego mi samo tek treba da ga shvatimo, a ono je već na delu – jezik se pokazuje kao varalica. >>ceo tekst

Nije on fan „Peščanika“ i sličnih umotvorina „Druge Srbije“, pa opet, povremeno ih prati da bi bio u toku sa onim što sa egzaltiranošću slušaju i gledaju u njegovom okruženju. Delom im i veruje. Ma koliko bio svestan ostrašćenosti i ekstremnosti tamo iznetih stavova, u svoj svojoj „pristojnosti“ on se uhvati i kako krišom uživa u verbalnim ispadima boraca i borkinja iz ovoga kruga, pre svega u tome kako su spremni „da idu do kraja, principijelno“, onako kako se sam nikada nije usuđivao. Zna on ko iza tih priča stoji i kolike su pare u igri koje ih podupiru. Pribojava se on i njih i ne misli o njima dobro, niti je ikada mislio, ali mudro ćuti, kalkuliše, jer je ubeđen da se ne može ići kontra struje, bez obzira na to koliko vidljivo bilo da je ova priča sve slabija i neuticajnija. Moć, i to ona „globalna“, stoji iza toga i ne može se bosti šut sa rogatima. I zašto bi on to činio? Nema on iluzija o moralnim kvalitetima prvoboraca građanske Srbije. „Providni“ su mu čak i LDP-ovci, zato se i nećka da li da svoj glas dâ njima ili Tadiću. >>ceo tekst

Ta «izdaja slobode», koju je počinio B92, lepo se očituje baš na njihovoj internet stranici. Ona je izuzetno posećena zbog vesti, koje svakodnevno čitaju na desetine hiljada ljudi. Ali, sa uvođenjem mogućnosti da se vesti komentarišu počelo se primećivati nešto neobično. Objavljeni komentari po pravilu su izražavali samo jedno političko i vrednosno stanovište – ono «evroreformsko». To se primetilo i prilikom uvođenja diskusionih grupa (foruma) i internet dnevnika (bloga) na B92. O nekim temama se na forumima jednostavno nije smelo razgovarati, dok su neke bile apsolutno obavezne. Recimo, jedan posetilac sajta B92 postavio je, u proleće 2006, kao temu razgovora pitanje zašto je Čedomir Jovanović stao na stranu Karića u aferi Mobtel. To mu je izgledalo čudno. Nikakav odgovor nije unapred dao, samo je otvorio temu. Tema je odmah skinuta, a posetilac je isključen sa foruma na mesec dana. >>ceo tekst

Da, to je tako, to je specifična situacija u kojoj se Srbija našla i zbog čega „Leposava" u takvoj situaciji jeste provokativan roman . Pogledajmo samo poziciju tih naših levičara, to bi bila ta „Druga Srbija“. Oni su na potpuno suprotnoj strani u odnosu na evropsku levicu, ako posmatramo u globalnom smislu. Levica se u Evropi bavi ljudskim slobodama, individualnim slobodama, protivnik je imperijalizma, u krajnoj liniji globalizma...
Globalizam - internacionalizam... Pojmovi su se promenili, a sadržaj je ...
Da, tako ispada, ali pogledajte, naša levica nema ništa protiv američkog imperijalizma, nego ga podržava. To je ta specifičnost i tu nastaje jedna rupa koju je nemoguće premostiti, jer će vam oni odmah reći: “Aha, vi koji ste protiv nas - vi ste fašisti!“ Eto, Vukadinović koga ste spomenuli je označen kao fašista... A on je pravi levičar, tvrdim to. >>ceo tekst

Kao i drugi krstaši globalicizma, i Pančić veruje da je vitez koji se bije sa dvoglavom aždahom. Jednu glavu čine svetski «turbolevičari» tipa Čomskog ili Naomi Klajn. Drugu glavu čine lokalni desničari, sa tipičnim «ksenofobičnim, populističkim, delomice otvoreno profašističkim diskursom». Hrabri vitez Teofil juriša na ovu drugu glavu, zamahuje mačem, vitla kopljem. A kada je poseče, verovatno planira da krene u obračun i sa prvom, «turbolevom» glavom beštije. Teško Naomi Klajn, samo kada je se Teofil dočepa! Ali, ono što je ozbiljno u čitavoj stvari jeste Pančićevo jezično proizvođenje mržnje, svojevrsna lingvistička kontaminacija naše medijske scene. Pančić i sam, u ovoj knjizi, lepo kaže da se Zlo uvek najpre začne u jeziku. >>ceo tekst

Naše članstvo u Evropskoj uniji, koje se obećava u bliskoj budućnosti, jeste obična politička fikcija, da ne rečem podvala; u najboljem slučaju, detinjasta utopija, veoma slična onoj koju su širili komunisti. Oni su, ipak, bili uzdržaniji, nisu davali čvrsto utvrđene rokove za ulazak u društvo izobilja i opšte sreće. Šalu na stranu, našu javnost treba podsetiti na neke elementarne činjenice. Evropa se prepunila, njene ustanove su na klimavim nogama, njen je ustav skrpljen od ostataka odbačenog predloga i u sledećih petnaestak godina ona ne želi nikakvo proširivanje. Širi se NATO, a Evropa daje prazna obećanja. >>ceo tekst

Čim su dvoranom odjeknuli prvi akordi “Ora”, publika je bila u delirijumu, a svaka, sasvim slučajna ili namerna sličnost sa Lanetom, samo je naciju i žiri učvrstila u uverenju da je u pitanju rođeni pobednik. Drugi nemaju pravo da se ljute - Željko se jos jednom pokazao kao najsposobniji da napravi pesmu koja funkcioniše u svakom pogledu, a pritom i kamenju nateruje suze na oči. I ove godine će imati smisla navijati za Srbiju, pesma će biti u najmanju ruku zapažena, a mi polako i sigurno učvršćujemo svoj status velesile na polju evrovizijskog šlagera. I to je itekako nešto – kultura je danas možda najvažnije bojno polje, a pritom, jedno od retkih na kome možemo koliko-toliko da se ogledamo sa najvećima. >>ceo tekst

Srbi mnogo razgovaraju o politici. Zato među Srbima nije lako biti analitičar. Prvo što će mu prebaciti je da je neznalica. Drugo što će mu prebaciti biće da je pristrasan. Ova knjiga pokazuje da ni jedno ni drugo – bar što se Đorđa Vukadinovića tiče – ne stoji. Danas su se strasti iz 2000. ili 2001. godine ohladile. I naše znanje o to me šta se u visokoj politici tada događalo znatno je veće. Stoga, kada danas čitamo Vukadinovićeve tekstove, vidimo sa koliko su znanja i nepristrasnosti napisani. >>ceo tekst

„Čarlston za Ognjenku“ i „Zavet“ svakako se najupadljivije razlikuju upravo po posebnim, individualnim stilovima koje neguju njihovi autori. Njih dvojica, pričajući potpuno različite priče na potpuno različite načine, ipak, napravili su filmove koji u mnogo čemu upućuju jedan na drugi, možda najviše baš po toj individualnosti i neponovljivosti zamisli njihovih tvoraca. Njih ujedinjuje snažno odudaranje od drugih filmova koji se snimaju u naše vreme, kako po načinu pripovedanja i poetici, tako i u potpunoj kontroli nad razvojem zapleta, gde se određeni razvoji mogu objasniti isključivo voljom režisera i njegovim ličnim umetničkim izrazom. U vreme kada je kinematografija postala bolno šablonizovana, a autorska originalnost stvar prazne forme, ovako duboko individualni filmovi mogu samo da se pozdrave. >>ceo tekst

Po svemu što je međunarodno-pravno relevantno, slučaj Kosova nije i ne može nikakav jedinstveni slučaj. Oni koji tvrde da je ovo jedinstven slučaj implicitno tvrde da Srbi i Albanci nisu ljudi pa se na njih ne odnosi ono što se odnosi na druge ljude, da Srbija nije država pa se na nju ne odnosi međunarodno pravo itd. Ova sui generis ''logika'' je naprosto izmišljena kako bi se izbegla ocena po kojoj bi priznavanje samoproklamovane nezavisnosti Kosmeta postalo presedan. Presedan je ono što se u pojedinačnom slučaju odluči. On nije predmet prihvatanja ili odbacivanja. >>ceo tekst

Podsećajući se, stoga, narodne izreke “Što se grbo rodi, vreme ne ispravi”, Srpski klub i Srpski list su se otpočetka otvoreno zalagali za Srpsku revoluciju – pod njom podrazumevajući ne iskorak u nešto izmaštano, poput komunističke revolucije naših otaca i dedova, već duhovni i stvaralački povratak onome što nam se kao narodu povesno potvrdilo životodajnim. Jer, kako mi beše kazao jedan lekar holista u Kanadi: “Ako vam se desi saobraćajna nesreća, neću vam moći da pomognem ja, nego hirurg” . >>ceo tekst