Đorđe Vukadinović

Đura ipak neće oprostiti

Zajednički imenitelj tih katkad zluradih, katkad kvazizabrinutih, komentara jeste otprilike sledeći: Neodgovorna kampanja protiv NATO-a i Sjedinjenih Država iziritirala je (sve)moćnu globalnu silu i zato je ona odlučila da će Kosovo biti nezavisno

Ponovo se pokazalo da stvarnost ume da nadmaši literarnu i teorijsku imaginaciju. Ono što je pre samo dve nedelje delovalo kao malo stilsko preterivanje (,,Sami smo krivi”, ,,Politika”, 28. avgust), danas je postalo naša medijsko-politička svakodnevica. Anticipirajući u prethodnom tekstu pokušaje da se, po mogućstvu, sami Srbi učine što više odgovornim i nekako okrive za sve loše što im se dešava, a naročito za ono što će im se povodom Kosova dešavati u narednom periodu, nisam slutio da će pojedinci biti toliko revnosni i inventivni u izvršenju najnovijeg zadatka „Velikog brata”.

Svega smo se naslušali poslednjih dana. Ali zajednički imenitelj tih katkad zluradih, a katkad kvazizabrinutih komentara jeste otprilike sledeći: Neodgovorna kampanja protiv NATO-a i Sjedinjenih Država pokvarila je naše pregovaračke pozicije, iziritirala (sve)moćnu globalnu silu i zato je ona odlučila da će Kosovo biti nezavisno. Dakle, kao što je i rečeno: „Sami smo krivi”. Umesto da dobrovoljno pristanemo na nezakonitu amputaciju dela teritorije, bunili smo se, bili drski i „Đura” nam taj bezobrazluk, i pored najbolje volje, ipak ne može oprostiti. Kosovo će biti nezavisno, a šta će biti sa Sandžakom, Vojvodinom i evrointegracijama tek ćemo da vidimo.

Čak se, pored ostalog, u jednom trenutku moglo čuti kako ćemo mi, dakle, Srbija biti direktno odgovorni i ako zbog nas, tj. na slučaju Kosova, dođe do raslojavanja i podele u EU. Zamislite analognu situaciju u kojoj vas neki siledžija napadne nasred ulice. Vi se malo branite, malo zovete u pomoć i uto nailazi grupa igrača popularnog tima koja isprva radoznalo posmatra neravnopravan okršaj, a onda se sporečka oko toga da li ostati po strani, da li se pridružiti nasilniku, ili, možda, koliko-toliko pomoći žrtvi. Pretpostavimo da se iz te nesuglasice među njima možda izrodi i opasna svađa. No, da li bi iko normalan mogao optužiti vas da ste „krivac” za krizu i eventualni raspad omiljenog tima?

Činjenica je da Srbija na raspolaganju nema previše dobrih opcija po pitanju kosovske krize – a i šire. Međutim, neobično je kako se i to malo relativno povoljnih scenarija u delu srpske „evroreformske” javnosti dočekuje na nož i smesta proglašava za najgoru moguću opciju. Tamo krajem 2005, kada su pregovori o Kosovu tek počinjali, kao i tokom čitave 2006. godine, mogućnost ruskog veta u slučaju po Srbiju nepovoljnog rešenja služila je uglavnom kao predložak za vežbu kolumnističke duhovitosti i zluradog cinizma. Kada se na kraju ispostavilo da je ruski veto potpuno izvestan, ploča je hitro promenjena, a komentatori zaključili da je ruski veto „zapravo najgora moguća stvar koja nam se može dogoditi”.

Manje-više isti autori prognozirali su da će priča o statusu Kosova i Metohije biti okončana rezolucijom Saveta bezbednosti, usvajanjem predloga Martija Ahtisarija i ozvaničenjem kosovske nezavisnosti do kraja 2006. Potom je stvar pomerena do marta, pa onda aprila, maja, juna... 2007. da bi onda, uz novo oročavanje (10. decembar), servirana teza da je „Srbija umorna od Kosova”, te da bi dalje odugovlačenje rešenja bilo samo „produžetak agonije” i „najgora moguća stvar za Srbiju”. Konačno, nakon što smo mesecima slušali kako je eventualna „podela Kosova najgore rešenje”, jer dve trećine kosovskih Srba koji žive južno od Ibra ostavlja izvan te demarkacione linije, ovih dana se iz iste medijsko-političke kuhinje servira kako je „srpska strana tvrdoglavo odbila da podeli Kosovo i zato će na kraju izgubiti sve”.

Naravno da nam podelu Kosova niko nije ni nudio i da je priča o toj ozbiljnoj, ali još na početku pregovora, usvojenim principima Kontakt grupe, olako isključenoj opciji poslednjih meseci figurirala samo kao jedna od – valja priznati – uspešnijih strategija za zbunjivanje srpskog javnog mnjenja. Naravno da je najbolje ako bi se rešenje moglo naći u Savetu bezbednosti i naravno da je bolje ukoliko bi se do obostrano povoljnog rešenja došlo ranije nego kasnije. Međutim, u nedostatku koliko-toliko prihvatljivog i kompromisnog rešenja, i u odsustvu bilo kakve volje „međunarodne zajednice” (čitaj SAD) da određenim pritiskom privoli Prištinu na bilo kakav kompromis, pa čak i stvarne pregovore, još jedan produžetak bio bi zapravo ogroman uspeh, a ne „nastavak agonije” kao što nam se sugeriše ovih dana. A da bi tog, makar relativnog uspeha bilo, iz Beograda u svet mora biti otposlana jasna, razgovetna i, po mogućstvu, što jedinstvenija poruka: „Eventualno jednostrano proglašenje/priznanje kosovske nezavisnosti svakako ne može proći bez odgovora srpske države i pri tom taj odgovor svakako ne može biti samo marketinško-retorički.”

Srbija se ne inati i ne preti bilo kome (a verovatno nema ni čime). Ali da se ne lažemo – nijedna opcija nije isključena, pri čemu ono radikalsko „proglašenje okupacije”, nad kojim se svojevremeno zgražavao deo domaće evro-atlantske javnosti, danas uopšte ne deluje kao najoštrija i najradikalnija mera. No, s druge strane, veliko je pitanje da li su srpska javnost i srpska politička elita, odnosno ono što se tako naziva, uopšte sposobne za neke ozbiljnije mere. Pitanje je, takođe, da li bi u ovoj odocneloj fazi takva čvrstina donela željeni rezultat. Ali, ukoliko nema iskrene spremnosti da se takve oštrije mere – u rasponu od prekida diplomatskih odnosa i preispitivanja spoljno-političke orijentacije, pa do eventualne vojno-policijske akcije – zbilja preduzmu onda bi bilo bolje da se nismo folirali i da smo, recimo, odmah prihvatili neku varijantu Ahtisarijevog predloga. Možda bismo, ako ništa drugo, tu „kooperativnost" dobro naplatili. Daleko od toga da se zalažem za tako nešto. Hoću samo da kažem kako mi je otvorena i "poštena" kapitulacija milija od kalkulantskog, lažnog ili marketinškog patriotizma.

[objavljeno: 11.09.2007.]