Marinko M. Vučinić

Na mrtvoj straži političke korektnosti

U nekoliko tekstova objavljenih na sajtu Nove srpske političke misli ukazivalo se na postojanje dvostrukih standarda u načinu na koji se u našoj javnosti reaguje na pojave govora mržnje, uvrede, ideoloških i političkih diskvalifikacija. Ta pojava posebno je naglašena u tekstu “Slučaj Olja“ koji predstavlja reakciju na brutalan i bezobziran napad Slaviše Lekića na voditeljku emisije "Utisak nedelje“. U ovom tekstu istaknuto je da se sloboda medija ovde često shvata i razumeva, ali i primenjuje, kao sloboda klevetanja i podmetanja.

Cela priča ne odnosi se na personalnu problematizaciju napada na jednog novinara, već se na ovaj način ilustruje kako domaćim medijskim prostorom – na najgori način – vladaju dvostruki standardi i otvoreno i neprikriveno licemerstvo. Posebno je ukazano na nedostatak objektivnosti i spremnosti na dijalog kod predstavnika političkih snaga liberalno-građanske orijentacije. Postavljeno je pitanje šta bi se desilo da je deo "liberalnog tretmana" Olje Bećković izrekao neki "patriotski“ ili, ne daj bože, radikalski političar, intelektualac ili novinar. U osnovnim tezama teksta sadržana je problematizacija dvostrukih standarda u našoj liberalnoj javnosti jer je u medijima koji su pod njihovom kontrolom gotovo nemoguće objaviti neko drugačije profilisano mišljenje ili odbraniti nekog ko ne podržava ideološki i politički svetonazor naših građanskih političkih krugova.

Iako uredništvo ne deli politička stanovišta voditeljke "Utiska nedelje“, na sajtu Nove srpske političke misli objavljen je tekst posvećen odbrani pre svega ličnog dostojanstva, ali i digniteta novinarske profesije i prava na slobodno i kritičko mišljenje.

Postoje dežurna nezavisna novinarska udruženja i nezavisni medijski analitičari koji su neprestano budni i nalaze se na mrtvoj straži političke korektnosti, dok su istovremeno zaduženi da žigošu i ukazuju na pojavu govora mržnje, netolerancije i ideološke isključivosti u našem društvu. Oni to rade sa puno poleta i oduševljenja, nalazeći nacionalizam, klerikalizam i ksenofobiju tamo gde ih objektivno i nema. Podela na naše i njihove postala je nezaobilazni deo našeg političkog i medijskog prostora, i nju više niko i ne dovodi u pitanje. To je, u isto vreme, prirodni deo i dalje prigušenog verbalnog građanskog rata koji se sve više razbuktava, preteći da preraste u manifestaciju najtvrdokornije ideološke i političke isključivosti. Duboke podele niko više i ne dovodi u pitanje. Naprotiv, one se samo sve više produbljuju, jer se upravo oni koji su sebe pozicionirali i samoproglasili kao jedine i neprikosnovene zastupnike liberalnih i demokratskih ideja ne libe da u svojim ideološkim nastupima koriste jezik ličnih uvreda, kleveta, netolerancije i političkog ekstremizma. Oni su sebi tako prisvojili eksluzivno pravo, proglašavajući se za jedine branitelje liberalnih i demokratskih ideja, da se obrušavaju bez ikakvih obzira na svoje političke i ideološke neistomišljenike. A sve u ime velikih i svetih ideja slobode, demokratije i tolerancije. Dovoljno je da sebe proglasiš za liberala, demokratu, denacifikatora ili kulturnog dekontaminatora i evropejca – i ne moraš više da vodiš računa o tome kako ćeš govoriti o svom političkom i ideološkom neistomišljeniku, i to sve do otvorenih uvreda i kleveta, diskvalifikacija najniže i najprizemnije vrste. Tako dobijamo, u konačnom sledu, slobodu medija kao slobodu klevetanja i uvreda, a sve u ime odbrane liberalno-demokratskih političkih ideja.

U tekstu "Primitivizam kao norma“ Đorđe Vukadinović je veoma jasno ukazao na ovu pojavu. “Zapravo, ta neformalna normalizacija primitivizma, to postepeno navikavanje da se na račun stvarnog ili nabeđenog političkog neistomišljenika može izreći svaka psina, i da će to naići na aplauze, odobravanja ili makar smejuljenje dobrog dela javnosti, upravo to, dakle, predstavlja najvidljiviji simptom dubine naše moralne i društvene krize. Pri tome, interesantno je da se ovaj primitivizam uglavnom ni ne prepoznaje, a pogotovo ne deluje tako vulgarno i strašno kada su njegov predmet, odnosno objekt oni "drugi“, tj. osobe sa druge strane imaginarne političke, mentalne i civilizacijske granice.“

Sud časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije nedavno se ekspresno oglasio saopštenjem u kom osuđuje kampanju koja se, prema njihovom nepristrasnom sudu, vodi u našoj javnosti protiv Čedomira Jovanovića i Vladimira Bebe Popovića, demonstrirajući nam na taj način dirljivu brigu za moralni i ljudski integritet njihovih vrlih štićenika. U saopštenju se navodi: "Sud časti smatra da su mediji u izveštavanju o aktivnostima Jovanovića i Popovića nekritički pristali na uključivanje u kampanju koja se vodi protiv njih dvojice. To nije protivzakonito, ali istovremeno nije u skladu sa osnovnim pravilima profesije koja novinare obavezuje na objektivnost i nepristrasnost. Podsećamo kolege da je osnovni moto naše profesije traganje za istinom, a ne unapred zadate istine.“

Pri tome, ovaj dokazano objektivni organ NUNS-a nije našao za shodno – iako je zadužen da se brine o dostojanstvu i dignitetu novinarske profesije i jeziku koji se koristi u našoj javnosti – da se opredeli i dâ procenu o načinu na koji se Beba Popović obračunava, bez ikakvih skrupula i ograda, sa ljudima koji se ne uklapaju u njegovu priču o dešavanjima u Srbiji za vreme vladavine DOS-a. Navešćemo nekoliko citata iz njegovog opširnog razgovora objavljenog u Status-u: “Takve bolesne laži mogu samo da pričaju šljam od advokata ubica ili ološ, poput Jočića, Bulatovića, Kajganićke i sličnih, koji su na te laži nagovarali Bagzija kako bi sakrili umešanost Koštunice i njih samih. Besprizorni i nemoralni ljudi, poput Mileta Isakova, Nebojše Čovića, Obrena Joksimovića. Štaviše, on (Dušan Mihajlović) jedan je od najsposobnijih i najveštijih i, u isto vreme, i jedan od najpokvarenijih. Nažalost po naše društvo, to pokvaren je ovde kompliment, nešto poželjno. Iako je kandidata bilo nekoliko, ubedljivo najgori i najnesposobniji je bio Mile Isakov, marginalna i groteskna ličnost, kafanski novinar i dokoličar, jedini Srbin sa potvrdom DB da nije saradnik. Ako je tako, a izgleda da jeste, mi nismo imali šansi da Srbiju izvučemo iz blata. To je Srbima prirodno stanje. Cela Srbija je jedna zbirna politička arena, ogroman obor pun blata, u kome se dešava sve, u kome skoro svi ćute i pretvaraju se da nema ni blata ni arene.“ Ovo, verovatno – prema mišljenju članova NUNS-a i nezavisnih medijskih i političkih procenitelja – spada u govor tolerancije, uvažavanja i poštovanja jer se radi o čoveku koji deli njihova liberalna i građanska uverenja, zbog čega su mu dozvoljena mala preterivanja i retorička zanesenost.

Veoma je indikativno da taj isti Sud časti nije našao za shodno da se – makar i na sopstvenu inicijativu – oglasi povodom višemesečne medijske hajke i harange kojoj su izloženi urednici Nove srpske političke misli – Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, ali i njena celokupna medijska delatnost. U poslednjih nekoliko nedelja na posebnoj meti bio je Đorđe Vukadinović, a neposredni povod bio je njegov tekst "Slatka mala okupacija“ i retoričko pitanje treba li se ozbiljno zabrinuti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak. Nakon ovako postavljenog pitanja u pomenutom tekstu, usledila je salva neprimerenih napada i političkih diskvalifikacija. Zato Vukadinović, s pravom, govori o mazohističkoj poziciji u kojoj se većina javnih medijskih poslenika danas nalazi.

Navešću samo nekoliko najdrastičnijih primera tog hajkačkog liberalno-demokratskog, brutalnog i prizemnog načina političkog obračunavanja, ovog puta sa Đorđem Vukadinovićem, pri čemu ostaje otvoreno pitanje ko je sledeći na redu. Evo kako to izgleda u izvedbi Petra Lukovića, koji slovi za jednog od vodećih ideologa Liberalno-demokratske partije. “Kao vlasnik privatne medijske ergele u državi u kojoj se kao poraženi izborio za titulu predsednika vlade, dr Kalašnjikov ima političku slabost glede pojedinih grla. Poslednjih godina, omiljen mu je galoper na kratke staze izvesni Đorđe Vukadinović, šef fantomske firme Nova srpska fašistička misao, kolumnista Ugricine Politike, svakodnevni gost Tijanićeve Javne kuće i stalni pretplatnik u psihoprogramu ’Utisak nedelje’ kod Olje Bećković (hrvatski: Ugrica 2)... Od mucavog Vukadinovića – koji, da lična drama bude zbir užasa, ne ume da izgovori slovo š, pa erotsko ’šašoljenje’ u njegovoj varijanti zvuči kao analno ’šašoljenje’ – već se godinu i po dana ne može živeti. Šteta što je Vukadinović srpsko grlo – takvog konja poželela bi svaka tvornica konzervi.“

Saša Ćirić, kao politički komesar literarnog krila liberalno-demokratske političke družine, dao je prilog ovoj hajci govoreći o analitičarima na prkosima. "Zašto je ova analitička pozicija gospodina Vukadinovića važna?“ pita se Saša Ćirić na stranicama Betona, kulturno-propagandnog kompleta, i odmah daje svoje sofisticirano tumačenje ove velike dileme. “Najpre stoga što reprezentuje uzornu oksimoronsku simbiozu političkog angažmana i neutralne naučne analize. Ovaj Politikin kolumnista, nalik postarijoj ženi na tronošcu u Delfima, zbori (dakako nešto jasnije) o ciljevima srpske politike. Njegova poslastica je Demokratska stranka. G. Vukadinović je ovde nalik drvenom štapu sa metalnim šipkom – gonič goveda.“

Trebalo bi nam mnogo prostora da navedemo ogledne primere stalnih napada na NSPM i njene urednike koji se kao redovna rubrika objavljuju u emisiji "Peščanik“. U hajku se uključio i već neizbežni i nezaobilazni Svetislav Basara, koji u za njega beznadežnoj i ponižavajućoj polemici sa Bogdanom Tirnanićem ne može jednostavno da zaobiđe svoju već opsesivnu potrebu da se permanentno obračunava sa autorima Nove srpske političke misli, a posebno sa urednicima. Ova njegova ideološka fiksacija može biti ili pokazatelj jalovosti njegove literarne i esejističke inspiracije, ili je reč o njegovoj opsesivnoj potrebi da Novu srpsku političku misao po svaku cenu smesti u svoju ideološku matricu stalnog i mesijanskog obračuna sa srpskom autoritarnošću, zaostalošću, patrijarhalizmom, mitomanstvom i antimodernizmom.

U tekstu "O nadimku“, Basara navodi da je Bogdan Tirnanić ("Tirke“) sve češće "na liniji, figurativno rečeno, u društvu Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, izumitelja novog žanra – kičerske političke publicistike, kao treći čovek u neformalnom odboru za zaštitu lika i dela Vojislava Koštunice... Pri svemu tome, za razliku od Vukadinovića i Antonića, Tirnanić nije na Koštuničinoj platnoj listi“. "I ovako mator“ poentira principijelni Basara,  "spreman sam da promenim još pedeset stranaka sve dok se ne pojavi jedna kojoj motivacija za delovanje neće biti lična promocija, bogaćenje, zapošljavanje sestrića i bratanaca, rešavanje stambenih problema i finansiranje jurodivih analitičara. I dalje se zalažem za očuvanje onog najboljeg u srpskoj i evropskoj tradiciji, za konzervativizam u smislu beskompromisnog otpora opštoj varvarizaciji i kretenizaciji koju sprovode Koštuničini razulareni analitičari, tamburaši, nakupci i pevaljke.“

Basara bi u svojim kolumnama mogao da posveti pažnju tome koliko je žestokih liberalnih i građanski orijentisanih kritičara nove Koštuničine vlade pohrlilo da na prvi mig zauzme savetnička, pomoćnička, ambasadorska mesta u novoj srpskoj administraciji. Uostalom, i on sâm u tome ima dovoljno iskustva.

Đorđe Vukadinović je u našim tzv. liberalnim političkim krugovima inače već dugo okarakterisan kao analitičar bezrezervno naklonjen Koštuničinoj političkoj opciji, ali je nedavno oglašen i kao jedan od političkih analitičara koji se sada udvara predsedniku Republike Borisu Tadiću. Svi ovi navodi ilustruju na koji se način odvija obračun povlašćenih liberalnih demokrata i građanski orijentisanih medijskih analitičara i delatnika sa ideološkim i političkim neistomišljenicima. Ima tu zaista svega. Repertoar uvreda i diskvalifikacija je veoma bogat, što sve nije bio dovoljan povod da se oglasi uvek pripravni Sud časti NUNS-a, ili uvek budni borci protiv srpskog nacionalizma i fašizma. Izostala je reakcija jer je reč o uredniku Nove srpske političke misli, na koga je medijski lov slobodan i otvoren, a hajkača kod nas uvek ima dovoljno.

Ovaj Sud časti nije reagovao ni na gotovo neverovatan zahtev lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka da Skupština Srbije donese zakon kojim bi bilo propisano ko sve može da bude politički analitičar i ko sme da se bavi tom samoproklamovanom profesijom. On je ocenio da su politički analitičari, uz patriote i eksperte, tri najštetnije grupe u našem društvu, jer ako postoji zakon o nadrilekarstvu, onda mora postojati i zakon o antianalitičarstvu. Jer, ko je pustio vračare na televiziju, taj je pustio i analitičare u politiku. A politika je zabran u kome ima mesta samo za političare, a oni analitičari koji narušavaju njihovo poimanje i skladnu sliku sveta u kome žive moraju biti ostrakizovani i odstranjeni. Ovaj nezabeleženi poziv na zakonsko ograničavanje slobode misli i govora nije proizveo reakciju liberalno-demokratskih političkih krugova jer se oni, po svemu sudeći, slažu i podržavaju ovu inicijativu.

Ovaj tekst nije imao za cilj da se bavi odbranom Đorđa Vukadinovića budući da je on to najbolje uradio sâm u tekstu “Primitivizam kao norma“, u kom su izneta njegova shvatanja uloge javnosti i medija u našem društvenom životu. Istovremeno, taj tekst sadrži i programska načela na kojima počiva delovanje NSPM-a, gde ne postoji nikakav jedinstven i obavezan  ideološki  obrazac. Ono što povezuje autore Nove srpske političke misli jeste težnja da se u našem društvu stvori demokratski politički poredak u kome će poštovanje demokratskih načela u javnosti i političkom životu biti neprikosnoveno i univerzalno, i neće zavisiti od političkih ubeđenja i trenutnog rasporeda političkih snaga. Jedino na tim osnovama – na objektivnom i nepristrasnom zastupanju načela slobode govora – može se stvoriti demokratska politička kultura i delatna demokratska javnost kao jedan od neophodnih uslova za funkcionisanje demokratskog društva.

Zalaganje za ideju da demokratski principi mogu biti u saglasnosti sa ostvarivanjem nacionalnih interesa srpskog naroda predstavlja još jednu od temeljnih odrednica Nove srpske političke misli. I ovo opredeljenje je jedan od razloga što se njeni urednici i autori nalaze na stalnom udaru i kritičkom preispitivanju, i to naročito od onih političkih i medijskih krugova koji smatraju da samo oni imaju spasonosnu liberalno-demokratsku formulu za modernizaciju Srbije. Nevolja je što nisu spremni da se suoče sa drugačije profilisanim mišljenjima, već slušaju samo svoje ideološke tirade, bez obzira na to što one često prerastaju u bezobzirne ideološke hajke, lične uvrede i političke diskvalifikacije. Tim pre Vukadinovićevo upozorenje izneto u tekstu "Primitivizam kao norma“ ima veći značaj.

"Ali pri svemu tome ipak moraju postojati neke – ma koliko široke i otvorene – granice i neki, makar i minimalni, standardi pristojnosti i kulture dijaloga. U protivnom, verujte mi na reč, sve će otići do đavola. Uostalom, čak i u pravom ratu moraju da postoje neka pravila i neke ženevske konvencije.“

19. jul 2007. godine